S tim u vezi, Džozef Bajden nije propustio priliku da nešto zabrlja, doduše, ne u punoj meri svog kapaciteta. Ovog puta je premijera Japana Fumio Kišidu nazvao predsednikom, a potom se samo okrenuo i otumarao s pozornice a da se nije rukovao s dvojicom kolega kako protokol nalaže, pa Kišidi i južnokorejskom predsedniku Jun Suk-jolu nije ostalo ništa drugo nego da jedan drugom pruže ruku i pođu za svojim domaćinom.
Istorijski samit
Ali ove sitnice, razume se, nisu sprečile Belu kuću da samit u Kamp Dejvidu prošlog petka nazove istorijskim, što on u izvesnom smislu i jeste utoliko što je bio prvi takav samit lidera triju zemalja. Pa je, valjda da istakne poentu, u tu svrhu i odabran baš Kamp Dejvid, kao „mesto rezervisano samo za najvažnije i najznačajnije sastanke“, kako je Si-En-Enu naglasio jedan visoki zvaničnik Bajdenove administracije. Upravo tamo su se, inače, tokom Drugog svetskog rata sastali Ruzvelt i Vinston Čerčil, a u Kamp Dejvidu su organizovani i mirovni pregovori Izraela i Egipta pre skoro pola veka.
Bela kuća naglasiće i da je ovo bio četvrti put u poslednjih 14 meseci da su se srela ova trojica lidera, a samitu su, navodi se, prethodili i brojni susreti šefova diplomatije, ministara odbrane i savetnika za nacionalnu bezbednost – što samo po sebi jasno ukazuje na bezbednosnu, dakle, vojno-obaveštajnu prirodu pakta koji je Amerika sad skovala s dva svoja saveznika čija je međusobna istorija i dalje opterećena teškim nasleđem japanskih zločina u Koreji u Drugom svetskom ratu.
Južnokoreanci i Japanci sad postaju američka braća po oružju koja će, dogovoreno je, „koordinisati svoje odgovore na regionalne izazove, provokacije i pretnje koje utiču na njihove zajedničke interese i bezbednost“.
Na prvom mestu predviđeno je „jačanje bezbednosne saradnje“ kroz zajedničke, trilateralne vojne vežbe, obaveštajnu saradnju i pojačanu saradnju na odbrani od balističkih raketa, „uključujući“, ali ne isključivo, „protiv pretnje iz Severne Koreje”.
Bela kuća najavljuje i da će se lideri sastajati najmanje jednom godišnje kako bi „razmenjivali procene o nizu geostrateških pitanja“, predviđeni su i godišnji sastanci ministara spoljnih poslova, trgovine i industrije i odbrane, kao i savetnika za nacionalnu bezbednost, sve to kako bi se osim bezbednosti osigurao i njihov „ekonomski poredak zasnovan na pravilima“, ali od najveće važnosti, kako ističe magazin „Forin polisi“, jeste uspostavljanje „obaveze da se konsultuju“ jedni s drugima kad nastane kriza. „Nešto što predstavlja pretnju za jednog od nas, predstavlja pretnju za sve nas“, rekao je jedan američki zvaničnik, što je formulacija koja, naravno, neodoljivo podseća na famozni Član 5 Povelje NATO-a.
Mini NATO
Iako u zvaničnom kominikeu Bele kuće Kina ni rečju nije pomenuta, Kini nije promakla ova aluzija, uz (pod)razumevanje da je upravo ona glavna meta ovog „mini NATO-a u nastajanju“, kako je to vrlo precizno formulisao pekinški „Global tajms“.
„Premda ova grupa još nije formalizovala obavezu kolektivne odbrane kakva postoji u NATO-u, već postoji eho takvog mehanizma“, opominje „Global tajms“ i upozorava da ovaj „mini NATO“ služi „strateškom nadmetanju SAD i Kine kako bi se obuzdala perspektiva daljeg razvoja Kine“. A to, navodi se dalje, „provocira blokovsku konfrontaciju u Aziji“ i „potkopava mir u regionu, zbog čega će mu se usprotiviti ne samo Kina već i druge zemlje iz regiona, kao što su Severna Koreja i Rusija“.
I zaista, sekretar Saveta bezbednosti Rusije Nikolaj Patrušev već je upozorio da su „Anglosaksonci uvukli Japan u svoje geopolitičke igre“, te da „Japanci ne treba da imaju iluzije da će Amerikanci njihove živote ceniti više od, na primer, života ukrajinskih vojnika“.
Novi Hladni rat
No, kudikamo veće iznenađenje predstavlja relativno trezveni urednički komentar „Obzervera“ – nedeljnog izdanja londonskog „Gardijana“ – u vidu priznanja očiglednog, naime, da trojni samit u Kamp Dejvidu „signalizira početak Hladnog rata – ovog puta, s Kinom“.
„Ako zvuči kao novi hladni rat, i izgleda kao novi hladni rat, onda to verovatno i jeste novi hladni rat. Kakva druga interpretacija jačanja Bajdenovog diplomatskog, ekonomskog i vojnog pritiska na Kinu uopšte i može da postoji“, pita se britanski list, ukazujući da je reč o nastojanju Amerikanaca i njihovih saveznika da se odupru protivniku za koga „veruju da je odlučio da svrgne međunarodni demokratski, geopolitički i pravni poredak koga čuvaju SAD…“
Samit u Kamp Dejvidu, napominje se dalje, nadovezao se na jačanje takozvanog Kvada – grupe koju čine SAD, Indija, Japan i Australija, stvaranje Aukusa (bezbednosnog pakta Amerike, Velike Britanije i Australije) i intenziviranje američkog vojnog prisustva oko Tajvana i u Južnom kineskom moru, a povrh svega toga, dodaje se, za Japan ovaj sporazum predstavlja „još jednu značajnu fazu u njegovom otklonu od posleratnog pacifizma prema punopravnoj, potpuno naoružanoj članici zapadne demokratske alijanse pod vođstvom SAD“.
Kina, zaključak je uredništva „Obzervera“, „očigledno veruje da je Hladni rat započeo. Da li Bajden, Velika Britanija i njihovi regionalni saveznici to zaista žele? Ako je to slučaj, onda treba da imaju hrabrosti da tako i kažu – i da objasne šta planiraju ako se hladni rat pretvori u ’vreli’.“
Šta planiraju Amerika i saveznici? Šta Kina misli da oni planiraju, i kako na to namerava da uzvrati? I da li se na Dalekom istoku sprema repriza ukrajinskog scenarija?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili Dragana Mitrović, redovni profesor Fakulteta političkih nauka i osnivač i rukovodilac Centra za studije Azije i Dalekog istoka, i politikolog Aleksandar Pavić.