Mračna istorija američke nuklearne bombe koja nije prikazana u filmu „Openhajmer“

Ngoven Mputubvele, potomak iseljenika iz Konga, seća se da mu je otac kao malom pričao da je uranijum za prvu atomsku bombu, onu bačenu na Hirošimu, onu o čijem nastanku se govori u Nolanovom filmu „Openhajmer“, iskopan u Kongu.

U sceni koja se ponavlja u filmu, a koja treba da simbolizuje napor naučnika, Openhajmer puni praznu staklenu činiju klikerima – prvo jedan po jedan, a zatim pune šake. Klikeri predstavljaju potrebnu količinu uranijuma za pokretanje nuklearne reakcije. Što se više približavamo završetku bombe, više klikera se nalazi u posudi.

Mputubvele u tekstu za časopis „Vajerd“, kaže da dok je na ekranu gledao kako klikeri ispunjavaju činiju, stalno mu je na pameti bilo ono što nedostaje: crni rudari koji vuku zemlju i kamen i golim rukama razvrstavaju gomile radioaktivne rude.

Godine 1885. kada je belgijski kralj Leopold Drugi prvi put zatražio vlasništvo nad ogromnim prostranstvom u centralnoj Africi, nazvao ga je Slobodna Država Kongo. Naravno, život za otprilike 10 do 20 miliona stanovnika pretvorio se u organizovani teror. Na celoj teritoriji, koja je pretvorena u niz plantaža pamuka i gume, kraljevi vojnici su sekli ruke Kongoancima koji nisu ispunili kvote za žetvu. Vladala je glad i epidemije, a milioni su umirali.

Kada je belgijska vlada 1908. preuzela ovu teritoriju od kralja, Slobodna Država Kongo postala je Belgijski Kongo. U tom trenutku, piše istoričarka Suzan Vilijams, autorka knjige „Špijuni u Kongu“, privatni sektor je zamenio kralja kao vlasnik prirodnih resursa. Nasilje je ostalo. Najveća kompanija u Belgijskom Kongu bila je rudarska kompanija Union-Minière du Haut-Katanga. Kolonijalna vlada im je dodelila prava na oblast koja se prostire na skoro 13.000 kvadratnih kilometara, što je više od polovine teritorije Belgije.

Jedan od tamošnjih rudnika, Šinkolobve, bio je bogat uranijumom. U stvari, bio je ispunjen uranijumom koji su Kongoanci već iskopali i izneli na površinu jer je tada uranijum bio samo otpadni nusproizvod od kopanja vrednijeg radijuma koji je otkrila Marija Kiri.

Godine 1938, koristeći uranijum, fizičari Liza Majtner i Oto Robert Friš su razradili proračune koji su definisali nuklearnu fisiju. Naučnici su shvatili da ako se jezgro razbije dobile bi se ogromne količine energije. Uranijum tada postaje sve traženiji.

Godine 1939, neposredno pre početka Drugog svetskog rata, Albert Ajnštajn je napisao pismo predsedniku Frenklinu D. Ruzveltu sa diskretnim upozorenjem: „Element uranijum može se pretvoriti u nov i važan izvor energije u bliskoj budućnosti… Moguće je da se tako mogu konstruisati izuzetno moćne bombe ovog tipa“.

Ajnštajn u pismu pominje četiri poznata izvora uranijuma: Sjedinjene Države, koje „imaju samo veoma skromne rezerve rude uranijuma u umerenim količinama“; Kanada i bivša Čehoslovačka, gde „ima dobre rude“; i Kongo – „najvažniji izvor uranijuma“. Prema Žanu Belu, kongoanskom nuklearnom fizičaru sa MIT-a, od 100 kilograma rude uranijuma iz Konga moglo je da se dobije oko jedan kilogram rafinisanog uranijuma. Ista količina rude sa drugih lokacija dala bi samo dva ili tri grama rafinisanog uranijuma neophodnog za takvo oružje.

Rudarska kompanija je obično gradila ograđena imanja koja su ličila na zatvorske logore za radnike i njihove porodice. Na poslu su rudari ručno sortirali rudu uranijuma. Jedna osoba je opisala komad uranijuma iz Šinkolobvea kao blok „velik kao svinja“. Bio je „crno-zlatan i izgledao je kao da je prekriven zelenom skramom ili mahovinom“.

Direktor kompanije Union-Minière du Haut-Katanga bio je rudarski inženjer Edgar Sengjer. Pošto je video kako Nemačka napada Belgiju u Prvom svetskom ratu, Sengjer nije bio siguran šta nosi Hitlerova invazija na Poljsku u septembru 1939. Da li će Belgija – ili čak i afričke kolonije – biti sledeće žrtve? Tako je u oktobru pobegao iz Belgije u Njujork i tamo preneo poslovanje rudarske kompanije. Međutim, pre nego što je otvorio kompaniju, hemičar i naučnik, dobitnik Nobelove nagrade Frederik Žolio-Kiri, zet Marije Kiri, dojavio je Sengjeru da bi uranijum u Kongu mogao postati neophodan u ratu. Sledeće jeseni, Sengjer je naredio da se ruda pošalje u Njujork.

Sengjer je uskladištio više od 1,7 miliona kilograma rude u Sjedinjenim Državama. U Šinkolobveu je ostalo oko tri miliona kilograma.

U maju 1940. Hitler je izvršio invaziju na Francusku i Belgiju. Belgijska vlada je pobegla u London, a Treći rajh je uspostavio pronacističku vladu u Belgiji. Generalni guverner Belgijskog Konga je, međutim, izjavio da će kolonija podržati saveznike. On je regrutovao trupe, ponudio kongoanske radnike i stvorio proizvodne kvote za snabdevanje saveznika neophodnim ratnim materijalom.

Otprilike godinu dana nakon napada na Perl Harbor, američki predsednik Frenklin Delano Ruzvelt je dodelio generalu Lesliju Grouvsu da vodi projekat „Menhetn“. Prvog dana, septembra 1942, Grouvs i njegov zamenik, pukovnik Kenet Nikols, razgovarali su o tome kako da nabave neophodan uranijum za veliki projekat. Nikols je Grouvsu rekao za Sengjera i njegov uranijum. Sledećeg jutra, Nikols se sastao sa Sengjerom u njegovoj kancelariji u Njujorku, i do kraja sastanka postigli su dogovor.

„Želim da već sutra počnem da odvozim uranijum“, izjavio je Nikols.

Manje od mesec dana kasnije, Grouvs je doveo DŽ. Roberta Openhajmera da napravi bombu.

Tokom narednih nekoliko godina, Kongo je postao leglo američkih špijuna – pod okriljem „službenika konzulata“, „službenika Teksaka“, „kupca svile“ i „kolekcionara živih gorila“ – samo kako bi bila osigurana nesmetana isporuka uranijuma.

General Grouvs je insistirao da SAD steknu potpunu kontrolu nad Šinkolobveom i preporučio predsedniku Ruzveltu da se rudnik ponovo otvori.

Inženjerski korpus vojske poslat je u Kongo da ponovo započne rudarske operacije. Lokacija rudnika je izbrisana sa mapa. Špijunima je rečeno da uklone reč „uranijum“ iz svojih razgovora; umesto toga, trebalo je da koriste reči poput „dijamanti“. Rudari kompanije su takođe počeli da kopaju i druge minerale neophodne za rat.

Američka vlada je takođe bila zabrinuta zbog nacističkih špijuna. Jedan američki špijun imao je zadatak da otkrije da li nacisti švercuju uranijum iz Šinkolobvea. Među Sengjerovim mnogim pošiljkama rude, jednu su presreli i potopili nacisti.

Kada je stigla u Sjedinjene Države, ruda je oplemenjivana u Tenesiju, a zatim otpremana u Los Alamos u Novom Meksiku.

Openhajmeru i njegovom timu je trebalo skoro tri godine da razviju atomsku bombu. Iako su se Nemci predali u maju 1945. (i postalo je jasno da nisu bili blizu izrade atomske bombe), rat na Pacifiku je i dalje besneo. Konačno, u avgustu 1945, SAD su bacile dve bombe na Hirošimu i Nagasaki, od kojih je prva bila napunjena kongoanskim uranijumom.

Godine 1946. Sengjer je postao prvi neamerikanac koji je dobio predsedničku medalju za zasluge – „za izvođenje izuzetno zaslužnog ili hrabrog čina“ koji je zapečatio pobedu saveznika. Međutim, obaveštajni podaci tokom rata otkrili su da je Sengjerova kompanija takođe prodala skoro milion kilograma kongoanskog uranijuma nacistima.

Godine 1948. radioaktivni mineral je nazvan u Sengjerovu čast: sengjerit, a Kongoanci su započeli borbu za oslobođenje od kolonijalnih vlasti, preneo je RTS.