SVET

Haos koji može opteretiti i Evropu: Novo - staro krizno žarište – Zapadna Sahara /video/

Alžir se oštro usprotivio bilo kakvoj vojnoj intervenciji u Nigeru. Razloga za ovakvu reakciju je više, ali jedan preovlađuje. Tiče se regionalne bezbednosti i nove haotizacije koja može opteretiti i evropsku politiku.
Sputnik
Dok napetost u međunarodnim odnosima raste, otvorene su i rasprave gde i kada može doći do nekih novih sukobljavanja? Gde i kada može doći do „odmrzavanja konflikta”? Protokom vremena kao da postaje sve jasnije da je eskalacija ukrajinske krize tek prva u nizu. Nova hijerarhija u svetskoj politici oblikuje se kroz konfrontaciju. Promena odnosa snaga na globalnom nivou indukuje ili ubrzava i promene odnosa snaga u regionalnim bezbednosnim kompleksima.

Novo - staro žarište

U tom kontekstu pominju se i mogućnosti krupnih destabilizacija u akvatoriju Južnog kineskog mora, na Korejskom poluostrvu, na Bliskom istoku, u nekim analizama čak i na Balkanu. Na listi se, kao novo – staro krizno žarište unutar kojeg se stvari u kratkom roku mogu brzo zakomplikovati pomalja i – Zapadna Sahara! I zbog toga su dešavanja oko Nigera daleko ozbiljnija nego što se na prvi pogled čini.
Nekada jedno od „gorućih pitanja”, ne samo u Africi, već i šire, potom prepušteno zaboravu i samo usput pominjano, poslednjih godina se reaktualizuje. Tome je doprineo i Donald Tramp, odlučivši da u decembru 2020. godine prizna suverenitet Maroka nad Zapadnom Saharom. Niko to ranije nije učinio. Jer, 1991. godine SB UN je Rezolucijom 690 formirao misiju MINURUSO sa mandatom da održava primirje, pripremi i organizuje referendum na kojem bi se stanovnici tog regiona izjasnili da li žele nezavisnost ili integraciju sa Marokom. Do danas, iz nekoliko razloga referendum nije organizovan.
U svakom slučaju, da su želele, SAD su sasvim sigurno mogle tokom trajanja ere jednopolarnosti da ovo pitanje reše kroz sprovođenje odluke UN. Nisu ga rešavale, nisu ga rešile i onda je Tramp postupio tako zato što je zauzvrat tražio da Maroko uspostavi bilateralne odnose sa Izraelom. Nakon uspostavljenih odnosa ubrzo su započeti i razgovori o vojnoj saradnji. Tadašnjem američkom predsedniku bilo je značajno da članica Arapske lige i Organizacije islamske saradnje oficijelno prihvati Izrael, ostalo, uključujući i pitanje Zapadne Sahare za njega su samo sitnice.

Dug istorijat razmirica

Posledično, osam meseci kasnije, Alžir je prekinuo diplomatske odnose sa Rabatom, a ubrzo nakon toga zaustavljene su i isporuke alžirskog gasa ka Španiji i Portugaliji cevovodom preko marokanske teritorije. Verbalna prepucavanja su nastavljena, čak je u jednom trenutku pomenuto i pravo na nezavisnost Kabilija, regiona koji naseljavaju Kabila – Berberi, što je uzrokovalo oštru reakciju tadašnjeg alžirskog šefa diplomatije Ramtana Lamamre: „Kroz istoriju, od sticanja nezavisnosti Maroka, svakodnevno su vršeni ružni postupci protiv naše zemlje”.
Dakle, rđave relacije nisu rezultat tekućeg nerazumevanja, nego istorijskih razmirica. Ono što ima istorijski karakter ne može biti sitnica, bez obzira na logiku Donalda Trampa.
Razmirice traju još od procesa dekolonizacije. Maroko je stekao nezavisnost 1956. a Alžir šest godina kasnije. Već 1963. godine odigrao se takozvani Peščani rat, zbog razgraničenja između dve zemlje. Krhki mir urušen je posle odluke Madrida o povlačenju iz Španske Sahare 1975. godine nakon višegodišnjeg pritiska i rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. Maroko je ovu teritoriju proglasio svojom uspostavljajući faktičku kontrolu nad površinom dve trećine nekadašnjeg španskog kolonijalnog poseda. Alžir je podržao Front Polisario i formiranje vlade u egzilu, te pružio utočište izbeglicama.
U Bir Lehlu, gradiću – oazi lociranom relativno blizu granicama Alžira i Mauritanije februara 1976. godine proglašena je nezavisnost Saharske Arapske Demokratske Republike na celokupnoj teritoriji Zapadne Sahare, iako se pod kontrolom onih koji su proglašavali nezavisnost faktički nalazila tek jedna trećina teritorije.
Usledila su i formalna priznanja i razmena pisama o uspostavljanju bilateralnih odnosa, u jednom trenutku su čak 84 članice UN bile na toj poziciji, među njima i Indija koja je dozvolila i otvaranje ambasade u Nju Delhiju. Što je još važnije, od 1984. godine Saharska Arapska Demokratska Republika punopravna je članica Organizacije afričkog jedinstva, današnje Afričke Unije.

Najduže minsko polje na svetu

Iz protesta, Maroko se povukao iz te panafričke organizacije, vratio se tamo tek 2017. godine. Povlačenja je bilo i na drugoj strani, neke zemlje su odustajale od priznanja, neke su „zamrzavale” ili suspendovale ranije odluke, među njima i Indija 2000. godine, pa se danas najčešće navodi kako se ta lista završava sa brojem 46.
Baš od 2020. godine, četiri države su u znak podrške Maroku otvorile konzulate ili konzularna predstavništva u dva najveća grada pod kontrolom Rabata (Komori u El Ajunu, a Gambija, Gvineja i SAD u Dahli). Delove teritorije pod kontrolom Maroka i Fronta Polisario razdvaja takozvani peščani zid dugačak oko 2.700 kilometara, koji se proteže pustinjskim i nenaseljenim područjem. Podrazumeva se, nije klasičan zid, na pojedinim delovima više je to rov, ali minska polja sa obe strane čine da je ta barijera teško prelazna. Inače, ovaj pojas je i najduže neprekidno minsko polje na svetu.
Iza zida, u delu van marokanske kontrole, ostala je i najjužnija tačka Zapadne Sahare, napuštena obalska varoš La Guera, jedina veza teritorije kojom upravlja Front Polisario sa Atlantskim okeanom. Ovo može postati kritična tačka i razlog razbuktavanja konflikta pošto je Front Polisario već pokušavao da organizuje stalno prisustvo svojih bezbednosnih struktura na tom području.

Opasna destabilizacija

Ostatak obale u dužini od preko 1.000 kilometara kontroliše Maroko, a u tom priobalnom pojasu već su počela istraživanja nalazišta prirodnog gasa i nafte od strane dve komapnije – američke i britanske. Nema sumnje, ispostaviće se da tu ima energenata i da je njihova eksploatacija profitabilna. Da je drugačije možda bi i Tramp o svojoj odluci 2020. godine makar još malo razmislio.
Ovako, bez dodatnog razmišljanja, utrt je put procesu latentne destabilizacije na krajnjem severozapadu Afrike još i pre eskalacije ukrajinske krize. Nakon februara 2022. godine i svih turbulencija u međunarodnim odnosima ta destabilizacija može dobiti sasvim drugu dimenziju.
Sada se, eskalacijom krize u Nigeru, sve dodatno problematizuje. Na nesreću Evrope i njene bezbednosti. A sa „evropskom nesrećom“, na dnevni red dolaze i nove napetosti u međunarodnim odnosima. Regionalna bezbednost često funkcioniše po principu spojenih sudova. Jedna destabilizacija indukuje drugu, druga treću, pa se relativno lako dolazi i do „odmrzavanja konflikata“. Lokalne razmirice brzo postaju ozbiljni regionalni konflikti, sa dramatičnim posledicama.
Komentar