A za to vreme pokrajinski premijer Bavarske Markus Zeder mesečno troši 15 hiljada evra poreskih obveznika na slikanje za Instagram*; ministarka spoljnih poslova Analena Berbok – 7.500 evra za usluge stilistkinje, da je ulepša. Tabloid „Bild“ objavio je i fotografiju dotične Klod Fromen u pratnji gospođe ministarke prilikom zvanične posete Indiji, možda je htela da ih šarmira da bi napravili onaj njen čuveni zaokret od 360 stepeni. A možda je i nešto više pažnje trebalo da posveti matematici i opštem obrazovanju umesto ulepšavanju.
Račun bez krčmara
I tako, dok selo gori, baba se češlja a ministri i pokrajinski premijeri slike svoje ljube, u kudikamo ozbiljnijem tonu vicekancelar Nemačke i ministar njene ekonomije Robert Habek upozorava da država mora da subvencioniše cenu energenata za velike kompanije, ili rizikuje da ih izgubi. „Pitanje je“, kaže dramatično, ne i netačno, „da li (im) pozajmljujemo novac, ili više nemamo industriju. Nemamo još mnogo vremena, inače će kompanije reći: Ulagaćemo, ali više ne u Nemačku“.
Habekova računica, naravno, predstavlja skupoceni ekvivalent računu bez krčmara, jer podrazumeva novo štampanje novca da bi onda taj novac mogao da bude pozajmljen industriji. Problem se sastoji u tome što je dosadašnje štampanje novca (bez pokrića) već izazvalo inflaciju a, kao posledicu borbe protiv inflacije, i poskupljenje pozajmica. Što nemačkoj industriji, kao i svima drugima, predstavlja dodatni problem – pad potražnje za kreditima u evrozoni jer su skupi, kada je o privredi reč, najveći je u poslednjih 20 godina, što sluti na drastično usporavanje ekonomske aktivnosti i produbljenu krizu koja će iz toga proisteći.
No, kada je o računanju reč, Habek nije mnogo kompetentniji od svoje partijske koleginice iz Zelenih Analene Berbok – filozof po obrazovanju, a po profesiji, pre nego što je odnekud postao zadužen za nemačku ekonomiju, pisac priča za decu. Ironija ove situacije, svakako neplanirana, i te kako je adekvatna…
Pojas rđe na Rajni
Portal „Politiko“ zbog svega ovoga opominje da su neke od najvećih nemačkih kompanija već „počele da se izmeštaju van Nemačke, izazivajući strah od deindustrijalizacije“. „Pojas rđe na Rajni“, predviđa „Politiko“ u kudikamo katastrofičnom tonu, povlačeći paralelu sa istoimenim fenomenom zatvorenih fabrika u nekolicini deindustrijalizovanih i ekonomski depresivnih američkih država poput Ohaja i Pensilvanije.
U tom smislu je izrazito rečit primer hemijskog giganta i ponosa nemačke industrije, kompanije BASF. Dok u Kini podiže najmoderniji kompleks u investiciji vrednoj 10 milijardi evra, istovremeno u svom nemačkom sedištu u Ludvigshafenu objavljuje zatvaranje fabrike đubriva koje će odneti oko 2.600 radnih mesta.
Obrazloženje: profitabilnost više ni blizu nije onakva kakva je bila – kompanija je na tlu Nemačke samo u prošloj godini zabeležila gubitak od 130 miliona era – a „ovakva slabost“, konstatuje „Politiko“, „sad obuzima čitavu nemačku ekonomiju, koja je u prvom kvartalu skliznula u recesiju a niz istraživanja pokazuje da su i kompanije i potrošači duboko skeptični oko budućnosti. Te brige su i te kako osnovane. Najednom, savršena oluja nadvija se nad nekadašnjom evropskom silom, najavljujući da recesija nije samo ’tehnička’, kao što se političari nadaju, nego vesnik fundamentalnog zaokreta ekonomske sreće koji preti da zatrese čitavu Evropu“.
Čekajući zeleno čudo
Pa se u tom kontekstu „toksičnog koktela visokih troškova energije, nedostatka radne snage i prekomerne regulative“ napominje i da se giganti poput „Folksvagena“ i „Simensa“, kao i ogroman broj ne toliko poznatih i manjih kompanija „suočavaju sa grubim buđenjem“ te da utočište počinju da traže u Aziji i Severnoj Americi.
„Osim neočekivanog preokreta, teško je izbeći zaključak da Nemačka ide prema mnogo dubljem ekonomskog opadanju“, piše dalje „Politiko“ i ukazuje da „izveštaji s fronta samo postaju sve gori“ – nezaposlenost je za 200.000 porasla u junu, „mesecu u kome u normalnim okolnostima kompanije dodaju nova radna mesta“, „nove porudžbine u mašinskim kompanijama, koje su indikator zdravlja nemačke ekonomije, padaju poput kamena, samo u maju za 10 odsto, što je osmi uzastopni pad, a slična slabost je očigledna širom nemačke ekonomije, od gradnje do hemijskog sektora“, broj stranih investicija opada već petu godinu zaredom, sve u svemu, opominju iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća, „ponekad se govori o puzećoj deindustrijalizaciji – pa, ona više nije samo puzeća“.
Nemačkoj, priznaće i nadležni ministar Habek, predstoji „pet teških godina“ zelene industrijske tranzicije s fosilnih goriva na zelenu energiju, međutim, „dok se zeleno čudo ne dogodi, naš prosperitet će nestati“, zabrinut je bavarski premijer Zeder – onaj što se slika za Instagram* za 15.000 evra mesečno – a „Politiko“ na istom tragu postavlja pitanje „koja velika nova stvar će zameniti tradicionalnu nemačku industriju koja je u opadanju“. Odgovor: „U ovom trenutku, ničega nema ni na vidiku“.
Kako se Nemačka našla u ovakvoj situaciji? Mogu li alarmantni trendovi da se preokrenu, ili je pak samo reč o medijskom senzacionalizmu? I šta će situacija u Nemačkoj značiti za ostatak Evrope, uključujući i Srbiju?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili analitičar Branko Pavlović i profesor međunarodne ekonomije Miroslav Jovanović.
* Aktivnosti „Meta“ (društvene mreže Fejsbuk i Instagram) zabranjene su u Rusiji kao ekstremističke