Od Menhetna do Zaporožja: Kad cepanje atoma oslobodi zle duhove iz mraka

Od američkog projekta „Menhetn“ u Drugom svetskom ratu do nuklearke Zaporožje danas, Bubnjević skreće pažnju kako je istorija razvoja nuklearnih oružja i reaktora izmenila savremenu civilizaciju i kako strahovi od bombe neprimetno oblikuju našu svakodnevicu.

U velikom civilizacijskom poduhvatu opisivanja subatomskog sveta slučajno se došlo do otkrića da fisilni izotopi imaju neobične osobine koji se mogu upotrebiti za oslobađanje energije jezgra milion puta veće od oslobađanja energije u bilo kom drugom hemijskom procesu koje vidimo u našoj svakodnevici.

U julu 1945, kada je izvršena proba prve nuklearne bombe, stvorene u okviru američkog projekta „Menhetn“, njegov rukovodilac Robert Openhajmer je u potpunom transu izgovorio - „Ako bi svetlost hiljadu sunaca izbila odjednom na nebu istovremeno – bili bi oni jednaki sjaju tog veličanstva“, a ubrzo potom i „Ja sam smrt, koja sve uništava, onaj koji preti svetovima“.

Zanimljivo je da je nemačko-mađarski fizičar Leo Silard bio jedan od retkih koji je video vezu između otkrića u fizici i političkih zbivanja u Evropi još 1933. godine.

Čak je, prema sopstvenom svedočenju, video budućnost u kojoj će milioni stradati u atomskoj eksploziji, da bi šest godina kasnije na Menhetnu izgovorio - „Te noći mi je postalo jasno da će svet poći putem punim briga“.

Silard je bio Jevrejin u Nemačkoj, koja je bila kolevka fizike na početku 20. veka. Skoro svi fizičari koji su učestvovali u američkom projektu „Menhetn“ bili su studenti nemačkih univerziteta:

„Zbog rasnih zakona nacista bili su prinuđeni da pobegnu na zapad, što je verovatno najveća greška koju je Hitler napravio kao nusprodukt svoje monstruozne politike. Silard je mnogo lobirao da se zaustavi dalje istraživanje sve dok 1939. nije Liza Majnred objavila rad kojim je potvrdila da je fisija jezgra moguća. Shvatio je da Nemci mogu napraviti bombu kakva do tada nije viđena, te je počeo da ubeđuje Amerikance da oni to učine pre Nemaca, jer ko napravi takvo oružje, dobiće rat“.

Amerika nije želela da uđe u novi rat te naučnici izbeglice nisu ozbiljno shvatani.

„Čuvena je priča da je Silard otišao kod Alberta Ajnštajna na Long Ajland i da je Ajnštajn napisao pismo Ruzveltu, a Ruzvelt imajući u vidu ogromnu Ajnštajnovu slavu, poslušao je njegov savet i pokrenuo projekat izrade bombe. U stvarnosti nije baš bilo tako. Tek nekoliko godina kasnije je Ruzvelt pokrenuo projekat Menhetn i do njega ne bi došlo da Čerčil nije odmah usvojio ideju da bombu treba praviti. Ključni korak je bio što su britanski fizičari napravili preciznu procenu koliko vam goriva treba da biste bombu napravili i procenili da se za godinu – dve može napraviti razorno oružje. Samo što su potcenili silinu detonacije do koje je kasnije došlo na probi 1945. i kasnije u Hirošimi i Nagasakiju“, ističe Bubnjević.

Ta procena Britanaca istovremeno je stigla u Vašington i na Staljinov sto.

„Sovjeti su imali veliki pristup britanskoj obaveštajnoj zajednici i mnogi levo orjentisani britanski intelektualci su tokom Drugog svetskog rata sarađivali sa komunistima. Kada je takozvani MAUD riport stigao u Moskvu presudno je uticao da Sovjeti već tada počnu pripreme za projekat koji je vodio Igor Kurčatov i koji će dovesti do toga da 1949. godine detoniraju svoju prvu nuklearnu napravu koju su na zapadu nazvali Džo-1 po Staljinu. Bilo je to veliko iznenađenje na zapadu koji nije verovao da su Sovjeti dostigli visok nivo na polju prirodnih nauka“.

Nakon bombardovanja Hirošime i Nagasakija ceo svet je spoznao moć atomske bombe i stravične posledice radijacije, ali to nije omelo države da se utrkuju u nuklearnom naoružanju i do kraja 20. veka devet nuklearnih nacija je izvelo preko 1.800 nuklearnih proba. Bilo je čak eksperimenata sa ljudima, gde su vojnici svesno izlagani radijaciji.

„Zamislimo kako bi izgledao svet da je Hitler uspeo prvi da napravi atomsku bombu. Bez nuklearnog oružja sistematski je ubio šest miliona pripadnika jedne nacije, a da ne govorimo o manjim narodima poput našeg koji je doživeo stravične zločine sa logorima i masovnim streljanjima. Zamislite da je ta vlast monstruma imala ovakvo oružje. Imajte u vidu da je naša prestonica bombardovana zato što je Hitler imao nervni slom. Narodi poput našeg bi postradali više od nuklearnog oružja nego neki razvijeniji delovi sveta. Ne bi oni demonstrirali bombu u Londonu, nego bi Beograd bio meta. Da ne govorimo o Rusiji i kakav bi totalni rat bio tamo. Ne bi se prezalo od upotrebe nuklearnog oružja. Čista sreća je spasila svet što Nemci nisu došli do bombe“.

O radijaciji kao nusproduktu ovog oružja se manje znalo nego danas.

„Amerikanci su krili i ono što se znalo i skoro dve decenije u široj javnosti je bomba bila super razorna stvar koja može biti bačena na onog ko nije dobar, ali ne i hazard u radijacionom smislu. Čak su deset godina sprovodili operaciju u okviru koje su na nuklerne probe dovodili ljude da vide kako se ponašaju. Čuveni je test gde je pet američkih pilota, dobrovoljno stajalo na tlu u Nevadi dok je detonirana nuklearna naprava u vazduhu. Bilo je takvih eksperimenata i u SSSR gde je više hiljada vojnika Crvene armije dovedeno u blizinu detonacija nuklearne bombe. Strah da suparnici imaju veće oružje i da vi morate da pravite svoje i da su vam za to neophodne probe bila je glavni generator sve do 1963. kada su Hruščov i Kenedi potpisali sporazum o zabrani detonacija nuklearnih naprava u atmosferi, svemiru i pod morem, što je zaustavilo užasno negativne posledice po okruženje“.

Bubnjević kaže da ipak to nismo ostavili iza sebe:

„Kada neka zemlja odluči da razvija vojni nuklearni program, napusti međunarodne sporazume, a ima zemalja poput Severne Koreje koje nemaju tu vrstu blokade. Nije bomba opasna samo kada se primeni u ratu, već ceo put sa nuklearnim probama može biti izuzetno razoran“.

Jedan od najzaslužnijih što nije došlo do trećeg svetskog rata, prema mišljenju Bubnjevića, jeste ruski fizičar Andrej Saharov, koji se smatra ocem sovjetske fuzione bombe, konstruktor najveće atomske bombe (Car bombe) i istovremeno protivnik trke u nuklearnom naoružanju i dobitnik Nobelove nagrade za mir:

Saharov je postao heroj jer je moć njegove bombe odvratila Amerikance od bilo kakve ideje o upotrebi oružja protiv SSSR:

„Stvaranje ovakvog apokaliptičnog oružja obrisalo je svaku ideju u Vašingtonu o eskalaciji sukoba. Saharov je pak bio protiv dalje trke u naoružanju. Zbog svoje kritike postao je persona nongrata u Moskvi, ali kao nacionalni heroj nije mogao biti interniran sve do osamdesetih kada je poslat u egzil. Nakon Černobilja, Gorbačov ga je pozvao nazad. Umro je u svom kabinetu u vreme kada je i nestajao SSSR. Pomogao je svetu da ostane relativno bezbedan, da ne utone u novi svetski rat“.

Bubnjević ističe da bi nuklearna energija mogla ostvariti dalekosežnu dobrobit za čovečanstvo ukoliko tehnologiju razvijamo tako da bude bezbedna:

„Mnogi autori smatraju da se havarija u Černobilju dogodila kao posledica vojnih tradicija u konstrukciji reaktora. Moguće je naći mnogo rešenja da reaktori budu bezbedni. Mi danas imamo osam milijardi ljudi na planeti, a do kraja veka će nas biti deset. Ne možemo imati dovoljno energije ako se oslanjamo samo na ono što se nalazi u prirodi, što možemo da izvadimo i spalimo i što dovodi i do klimatskih promena. Ako se okrenemo energiji atoma mi ćemo dugoročno imati za ovu civilizaciju dovoljno energije samo je pitanje kako ćemo taj put preći - dovoljno bezbedno ili ćemo se samouništiti. Ako budemo izabrali bezbedniji put, civilizacija će napredovati i razvijati se“