Ovako je govorio David Albahari, jedan od najznačajnijih pripovedača i romansijera u srpskoj književnosti druge polovine 20. i u prvim decenijama 21. veka, koji je preminuo 30. jula u 75. godini života.
Njegov odlazak je, kako ističu iz Srpske akademije nauka i umetnosti čiji je član bio, veliki gubitak za sveukupno društvo i kulturu:
„Svojim bogatim opusom, koji odlikuje izrazita inovativnost na stilskom planu, stekao je status kultnog pisca jugoslovenske i srpske književnosti“.
Pišem priče jer verujem u dušu
„Kada pogledam unazad, ne uspevam da pronađem trenutak u kojem sam pomislio – 'Biću pisac'. Možda takvog trenutka nikada nije ni bilo? U svakom slučaju, nije bilo trenutka u kojem sam video pred sobom svoj književni život i opus ili sačinio plan za njihovo ostvarenje, plan kojem sam se kasnije u potpunosti posvetio, ali bi najiskrenije bilo reći da ni sada ne znam zašto se sve tako desilo. Ako pokušam da na sebe i ono što sam uradio pogledam 'nepristrasnim' okom, vidim nekoga ko – kada se već našao u vrtlogu književnog života – najviše energije posvećuje radu na poboljšanju odnosa prema kratkoj priči kod nas“, izjavio je jednom prilikom Albahari.
Na književnoj sceni debitovao je 1973. godine sa zbirkom priča „Porodično vreme“. Kritika i čitalačka publika već u njegovim prvim delima prepoznala je jedan od najdarovitijih autorskih glasava tadašnje jugoslovenske književnosti.
„Albahari je započeo i izuzetan književni glas stekao kao pripovedač. Pripovetka je forma koju nikada nije napustio. Prvo u romanu 'Cink', potom u seriji romana napisanih u devedesetim, od 'Kratke knjige' i 'Snežnog čoveka', preko 'Mamca' i 'Geca i Majera', do 'Svetskog putnika' i 'Mraka', pa onda u romanima pisanim dvehiljaditih, među kojima posebno mesto pripada 'Pijavicama', Albahari je oblikovao prepoznatljiv pripovedački glas u modernom srpskom romanu“, ističe za Sputnjik pisac i glavni urednik izdavačke kuće „Arhipelag“ Gojko Božović.
„Ja sam prozni pisac i pišem priče. Pišem ih zato što i dalje, sasvim staromodno, verujem u dušu, iako ne znam šta je duša, kako izgleda i kuda odlazi kada nas više nema. Pišem ih zato što su priče jedina odbrana od bezličnosti istorije“, govorio je Albahari, naglašavajući da upravo u pričama kao nigde drugde u stvarnosti nalazi utehu.
Tu utehu u književnosti Davida Albaharija, kaže Božović, nalazili su je i toliki njegovi čitaoci, najpre na srpskom jeziku, a od početka devedesetih i na gotovo svim evropskim jezicima:
„Književnosti su potrebni veliki i posvećeni pisci u svim generacijama i u svim okolnostima. U generacijama čitalaca i pisaca koji su u srpsku književnost došli posle Danila Kiša i Borislava Pekića David Albahari je izgradio takav glas i nenametljivo, kakav je bio, stekao takav status“.
David Albahari
© Tanjug / RADE PRELIĆ
Albaharijevski svet
U pričama i romanima David Albahari je postigao, prema rečima Božovića,ono što je u književnosti najteže i najvažnije – oblikovao je svoj svet i svoj pripovedački ton:
„Stišan glas, stilska upečatljivost i iznijansiranost, jezička preciznost, verodostojnost u detalju, a potom i u opštoj slici, tihi, delikatni, ali utoliko dalekosežniji humor, jednostavnost, mudrost pričanja – samo su neki od elemenata tog albaharijevskog tona i sveta. I taj svet i taj ton zovemo po imenu pisca – albaharijevskim. I da nije potpisivao svoje priče i romane, čitaoci bi znali da ih je on napisao“.
Posvećen istraživanju jezika i njegovim nijansama i prelazima, Albahari je, naglašava Božović, vrhunskim stilom pripovedao i svoje priče „porodičnih vremena“ i svoje povesti u kojima se, kako već u modernim vremenima biva, suočio sa iskušenjima istorije i geografije, unutrašnjim čovekovim rascepima i njegovim nemogućnostima da sopstveni život oblikuje mimo velikih sila egzistencije:
„Ovaj čarobnjak priče bio je veliki pripovedni inovator i modernizator. Kao retko koji pisac njegovog vremena, Albahari je osluškivao i razumevao moderna vremena“.
Sigurnost priča
Analizirajući Albaharijeve priče, pisac i profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Mihajlo Pantić, primećuje da one stalno iskazuju otvorenost za egzistencijalne, umetničke i poetičke promene pripadajućeg mu kulturnog kruga i njima saglasnog načina književnog mišljenja::
„Na delu je, pre svega, bio nepragmatičan, relativizujući pristup odabranim 'mikroskopskim' temama, više okrenutim jeziku u kojem se uobličava moguće iskustvo sveta, a manje iskustvu sveta koje se uobličava u jeziku. O tome, na poseban, neponovljiv, albaharijevski način govori i knjiga 'Hoćemo još malih priča, još, još i još'.
Roman „Mamac“, u kojem Albahari obrađuje neke od glavnih tema svog stvaralačkog opusa kao što su porodična istorija i holokaust, ovenčan je NIN-ovom nagradom za najbolji roman 1996. godine, nagradom „Narodne biblioteke Srbije“, kao i nagradama, „Balkanika“ i „Most Berlin“.
„Pišući o porodici zapravo sam otkrivao pravu istoriju mojih roditelja i predaka. Pamtim, iz detinjstva, nekoliko porodičnih praznina, gotovo tajni, u čijoj senci sam rastao. S vremenom se taj svet, ti paralelni svetovi i ti senasti likovi, otvarao preda mnom, nudio se kao priča, ali me i uvlačio u sebe kao deo priče. Pisao sam iznutra, pokušavajući da izađem napolje, a kada bih stigao napolje, žurio sam ponovo unutra, gde je – u sigurnosti priče – sve nudilo utehu i spokoj“, govorio je Albahari.
Temu porodične hronike kroz priču o ocu obradio je i u romanu „Cinik“ (1988), dok se tema holokusta javlja u mnogim njegovim delima, a posebno u romanu „Gec i Majer“ (1998).
Pantić ističe i da svaki pisac vidi drukčije predmet koji opisuje i interpretira ga iz ugla svoje individualne osećajnosti, ali Albahari ide dalje od toga:
„On, naime, pokušava da nasluti kako predmeti vide nas, i čini to opisujući način na koji se sam subjekt menja kada prođe kroz zonu radijacije tih predmeta ili dok, ljudski, gleda u njih“.
Istančan i pažljiv sagovornik
Urednik izdavačke kuće „Arhipelag“ naglašava da u savremenoj srpskoj književnosti nije upoznao većeg profesionalca nego što je bio David Albahari:
„Poštovao je rokove, prema njemu su se mogli navijati satovi i kada je reč o susretu i kada je reč o rukopisu, ali je posebno poštovao svoje čitaoce. Znam to izbliza, jer sam sa Albaharijem, odlazeći na književne večeri, nekoliko puta obišao Srbiju. Bio je veliki čitalac i istančan i pažljiv sagovornik. Nekolike generacije srpskih pripovedača ulazile su u književnost uz njegovu uredničku, čitalačku ili prijateljsku podršku. Ne znam nikoga koga nije podržao ili za koga nije imao neku dobronamernu i probranu reč“.
Bolest ga je napala u naponu ljudskih i književnih snaga, ali joj je on odolevao s neviđenom hrabrošću.
Priča je, napisao je negde Albahari, „ono što ostane nakon smenjivanja trajnog i nepostojanog - pokušaj da se dosegne svet, i uvid da se, čak i u najboljem slučaju, može stići samo do opisa sveta“.
„Taj tihi i mirni, istrajni i dobri, sabrani i mudri čovek David Albahari ostavio je izuzetno delo, opisao je svet koji će kao retko gde drugde biti postojan, upečatljiv i uverljiv u njegovoj književnosti“, zaključuje Božović.