General-major u penziji, profesor na Vojnoj akademiji u Beogradu, dr Mitar Kovač smatra da će Amerika svoje pomorske i vazduhoplovne snage, pa i deo kopnenih, rezervisati za eventualni sukob na Dalekom istoku. Zato bi, po njegovom mišljenju, one bile samo podrška evropskim članicama NATO-a da se same uhvate u eventualni koštac u eventualni sukob sa Rusijom.
Govoreći o vojničkom odnosu snaga u tom slučaju on smatra da samo oružje tu nije odlučujuće.
Jači jer brane svoje
„Možemo mi gomilati konvencionalno naoružanje, prebrajati različite vrste tog oružja, ali ono samo po sebi ne dovodi do ishoda rata. I jedna i druga strana ima dovoljne količine i logističku sposobnost da u slučaju rata proizvodi dovoljne količine ubojnih borbenih sredstava, oružja i opreme. Prednost u bilo čemu sagledava se u toj vanmaterijalnoj dimenziji, duhovnoj, moralnoj dimenziji. Svakako da je ta prednost na ruskoj strani“, kaže Kovač za Sputnjik.
U tom slučaju kako o Rusiji, tako i Belorusiji, radi se o odbrani sopstvene teritorije i sopstvenih nacionalnih interesa, ističe on.
Uz to napominje da ko god misli da bi takav rat mogao da se vodi konvencionalnim sredstvima, ozbiljno greši.
Mešanje NATO-a vodi u nuklearni rat
„Ruska Federacija je početkom ukrajinske krize isticala da bilo kakvo veće mešanje NATO-a, ili članica NATO-a vodi ka nuklearnom ratu. To je realna strategija koju Rusija ne krije i ako bi NATO počeo sukob sa tih 300.000 vojnika koje priprema da grupiše u Evropi to je oružana formacija koja nije koherentna, koja ne deli isti sistem vrednosti, bez obzira što su članice NATO pakta“, napominje naš sagovornik.
On smatra da je pitanje da li bi mnoge od njih sa svojim kontigentima učestvovale, a i ako i bi da bi verovatno posle prvih stradanja prestale, ili povlačile kontigente.
Po njegovoj oceni, svaki do sada proigrani scenario u Ukrajini je bio gubitnički po NATO stranu i objašnjava zašto:
„Oni jednostavno nemaju sposobnost trpljenja velikih gubitaka, a i nemaju pouzdanost da bi većina članica NATO-a, pošto se ne radi o odbrambenoj operaciji, nego ofanzivnoj, suprotno statutu NATO-a, ne bi imale ne samo međunarodnu podršku, nego sa odmicanjem takvog sukoba ne bi imale koheziju ni podršku svih članica NATO pakta. Svi ti scenariji idu u prilog tome da bi to moglo da rezultira raspadom NATO saveza“, ocena je profesora na Vojnoj akademiji.
Amerika neće rizikovati
Po njegovom mišljenju Rusija ima ogromnu vojno-tehnološku prednost u smislu hipersoničnog oružja i u smislu nukearnoih projektila. Amerika bi pomagala saveznike u Evropi, čak i sa nuklearnim projektilima male snage, ali nikada ne bi išla na to da upotrebi strateško oružje jer se zna da bi onda oni postali glavna meta.
Ona ni zbog nukleranog rata u Evropi ne bi rizikovala mir svojih građana i mir SAD i da zbog ukrajinskog sukoba u Evropi nuklearni projektili padaju po njenoj teritoriji, zaključio je Kovač.
Pojedini mediji u svetu, među kojima i nemački „Bild“, ovih dana su obelodanili plan koji je NATO pripremio za napad na Rusiju.
Prema pisanju lista „Politika“, plan predviđa raspoređivanje 300.000 vojnika u visokom stepenu pripravnosti u slučaju navodno mogućeg napada Rusije. Alijansa planira da obezbedi više od 100.000 vojnika spremnih za borbu u roku od deset dana, a još 200.000 bi trebalo da bude na raspolaganju u roku od deset do trideset dana. Osim toga, NATO bi hteo da računa na pola miliona rezervnih snaga u roku od 30 do 180 dana.
Nekadašnji šef diplomatije Živadin Jovanović je mišljenja da je u pitanju nerealan plan, pitajući se uz to kakva je uopšte bezbednost NATO-a ako je maltene odmah po usvajanju dokumenta on „procureo“ i da li je to probni balon zarad ispitivanja raspoloženja javnosti.
Stara ideja -put na istok
On, međutim, ukazuje na to da ne treba ignorisati istoriju novijeg ponašanja NATO-a koji primenjuje strategiju ekspanzije na istok.
Bar dve, tri decenije znamo za planove alijanse da se preuredi Evropa tako što će se uspostaviti neka vrsta nevidljivog zida od Baltika do Anadolije u Turskoj i Bliskog istoka, napominje Jovanović za Sputnjik.
Na pitanje koliko je s obzirom na sukob u Ukrajini i na geopolitičku situaciju u svetu plan koji je obelodanjen realan, on nema dilemu:
„Razume se da to nije realno, s obzirom na sve što smo videli od ponašanja NATO-a, od nazovi njihove kohezije, koliko su efikasni, a nije realno ni kao neka globalna zamisao. U savremenim uslovima, imajući u vidu dosadašnje iskustvo nije realno jer oni imaju ambiciju da za 40 dana rasporede 300.000 vojnika. Takvi planovi moraju da budu pripremani godinama, ako ne decenijama da bi uopšte mogla da počne njihova realizacija“, objašnjava naš sagovornik.
On uz to ukazuje i na kontradiktornost takvog plana, jer su u zvaničnim američkim strategijama Kina i Daleki istok apostrofirani kao centar angažovanja SAD i NATO-a u celini.
A Indopacifik
„Ima dosta elemenata koji ukazuju na to da se ovde radi o nekakvoj pretnji, o probnom balonu, jer ako na nekom sporednom strateškom području planiraju razmeštanje 300.000 vojnika, koliko bi trebalo i u kom roku da rasporede na Indopacifiku i centralnoj Aziji gde je strateški pravac SAD-a“, pita se naš sagovornik.
On, pritom, ukazuje i na trendove unutar samog NATO-a, gde, kako primećuje, nema saglasnosti ni oko nastupa prema Ukrajini.
Slabljenje kohezije i smanjivanje nivoa saglasnosti i unisonosti NATO-a ne može da se sakrije, što je, kako kaže, došlo do izražaja i u Vilnjusu. Ne toliko u dokumentima i onome što je za javnost, koliko u suštini, ocenio je on.
Zato je ovo više plan onoga što bi NATO želeo, nego ono što može, plan bez krčmara, zaključio je Jovanović.