SRBIJA

Ti si ćerko tatin sin: Zašto se žene masovno odriču nasledstva u korist muškaraca

Sve treba da nasledi muškarac, tako kaže običajno pravo u Srbiji, ali i praksa, jer se čak 44 odsto žena odriče nasledstva, smatra da imovinu treba da nasledi muška loza. Šta se dešava kada ženama ta imovina zatreba, pravilo „žensko dete, tuđa kuća“, ostavlja ih i na ulici. Zato su se žene kolubarskog okruga udružile u kampanji „Koliki je moj deo?“.
Sputnik
Najveći deo žena u ovom delu Srbije živi u selima, Udruženje žena kolubarskog okruga – ŽUKO pokušava da ih okupi i osnaži, pre svega ekonomski, ali i da se uključe u donošenje odluka koje se tiču njih i života njihovih porodica, pre svega na lokalnom nivou.
Kroz deset godina rada sa ženama na selu saznali su sve probleme sa kojima se suočavaju, a tokom korone radili su projekat sa ženama koje su „vlasnice“, ispostavilo se da je jako malo onih koje imaju imovinu na svoje ime. Pitale su se zašto i došle do podatka da se gotovo svaka druga žena u Srbiji odriče imovine u korist muških srodnika.
„Bile smo iznenađene, ali kad smo razmislile, svako od nas ima tetku, mamu, baku, sestru koja se odrekla nasledstva. U narodu se kaže „dedovina“, retko postoji „majčevina“. Zašle smo dublje u tu temu, do kultne rečenice iz Maratonaca kada otvaraju testament, „Koliki je moj deo“, žene, po vaspitanju, retko kada stanu i zauzmu se za sebe, zaista to pitaju, jer se očekuje da će one tu imovinu dati, iako po zakonu jednako nasleđuju“, kaže Katarina Ranković iz ove organizacije.
Žene u Srbiji su vlasnice svake četvrte nepokretnosti, a samo 25,55 odsto čine objekti za stanovanje, kuće i stanovi.

Kako su žene ostale bez miraza

To kaže i statistika, prema podacima Republičkog geodetskog zavoda, žene u Srbiji su vlasnice svake četvrte nepokretnosti, a samo 25,55 odsto čine objekti koji su primarno namenjeni za stanovanje, kuće i stanovi. Jedan od razloga ovakvih podataka leži u činjenici da se 44 odsto žena u Srbiji odriče nasledstva, jer se smatra da sve treba da nasledi muškarac.
„Pre nekoliko decenija i porodica i društvu su bili drugačiji, tada se očekivalo da će žena otići na muževljevo, ali je postojala njena sigurnost u vidu miraza, porodica bi joj često slala i deo prihoda sa imanja domaćinstva iz koga je otišla, imala je neku vrstu sigurnosti. S vremenom se miraz izgubio, ali je isključivo „sin naslednik“ ostao“, objašnjava naša Rankovićeva.
Koliko je jako običajno pravo i odnos prema muškarcu, bezmalo kao više vrednom, dodaje, možemo videti i na svadbama, čak i pesme govore koliko je bitno imati muško dete, naslednika. I dalje nemamo svest o tome da deca, bez obzira na pol, treba da imaju ista prava. Kao što nam je svima potrebna ljubav, tako nam je potrebna i imovina, kao neka vrsta sigurnosti i nezavisnosti. Koliko je to važno, najbolje govore iskustva žena;
„Tek kada slušate lične priče, kako odricanje od imovine zaista utiče na žene koje su to uradile, navodno dobrovoljno, shvatite koliko je bitno, jer se ne radi samo o tome da imate neku imovinu na svoje ime, stvari su mnogo dublje. Često se dešava da ih porodica odbaci, da brat prestane da razgovara sa sestrom. Bilo je i žena koje su od detinjstva znale da im neće ništa pripasti, a smatrale su da vrede jednako kao brat. Kad je došlo do nasleđivanja, ceo svet se srušio“.
Radionica o pravima žena i podeli nasledstva u jednoj školi u kolubarskom okrugu

Bez imovine – bez socijalne pomoći

Glavni argument zašto svako treba da ima imovinu je činjenica da nikada ne znamo kuda život vodi, šta će da se desi, smatraju žene okupljene u Udruženju. Na ostavinskoj raspravi svi kažu, ne brini, to će uvek biti tvoja kuća, ali ako nije na papiru, ne zna se da li će zauvek biti tako. Odnosi su promenjivi, dešava se da se imovina proda, žene ostaju bez ičega i zato što ne poznaju zakone.
„Osobe koje se odreknu imovine nemaju pravo na socijalnu pomoć. U praksi to izgleda ovako, ako se odreknete imovine koja vredi 25 hiljada evra, recimo pola stana u unutrašnjosti Srbije, nemate pravo na socijalnu pomoć 27 godina. Ovo je informacija koju žene uglavnom ne znaju, saznaju onog trenutka kada ima ta socijalna pomoć zatreba, ali tada je kasno, ne može ništa da se uradi. Ostaju bez imovine koje su se odrekle, često bez podrške porodice, prepuštene same sebi“.
Rankovićeva dodaje da u periodu tuge, kada neko umre, žene ne razmišljaju o svojim pravima, ne razmišljaju kako da zaštite sebe. Na ostavinsku raspravu odu nespremne, niko im ne kaže šta ih čeka ako se odreknu imovine i kakve mogu biti posledice. Nisu svesne koliko je to važno dok ih život ne nauči, kad se osete nesigurnim i samim.
„Porodica je smatrala da jednoj od žena ne treba ništa, da će otići na muževljevo, udala se, ali kaže da oseća da ne pripada nigde. Njena porodica smatra da je udajom izabrala svoju sreću, ima muževljevo imanje, ali njoj tu ništa ne pripada. Nasleđena imovina se ne deli, već samo ona zajednički stečena u braku. Ako se zameri mužu, može da je istera na ulicu i ona ostaje bez ičega“, prepričava Rankovićeva jedno od iskustava.
Običajno pravo u Srbiji uglavnom se temelji na pretpostavki da je sin glavni naslednik

Ista ljubav i imovina za sve

Dodaje da su to situacije u kojima niko ne treba da se nađe, treba imati svest o tome da nam je potrebna „zaleđina“, ne samo ako živimo u porodici u kojoj nismo voljeni ili trpimo nasilje. Tu svest sada ima 15 organizacija koje su im se priključile u kampanji. Ako želimo da pokrenemo svoj posao, ako nemamo imovinu na svoje ime, to je nemoguće, banka nam neće dati kredit.
Da bi ovaj problem približio ljudima ŽUKO je osmislio i pozorišnu predstavu u kojoj su moguće situacije o kojima niko ne razmišlja, recimo, majka je sve ostavila sinu posle smrti muža, i završila na ulici, jer nije mogla da utiče na to kako sin dalje raspolaže imovnom. Situacija svima deluje nemoguće, ali takve stvari se dešavaju.
Kaže da su mladi zainteresovani za ovu temu, posle predstave i oni dele svoja iskustva, pa je tako jedan mladić ispričao da su otac i stric, na dan kada mu se rodila sestra, otišli u sud i njemu sve poklonili, to mu deluje nelogično, nije fer.

Ženska pijaca osnažila žene poljoprivrednike

ŽUKO posebno radi na ekonomskom osnaživanju žena, 2020. godine je formirao platformu ženskapijaca.rs preko koje poljoprivrednice kolubarskog okruga plasiraju svoje proizvode. Ženska pijaca je suština onoga što ova organizacija radi sa ženama na terenu. Samo tokom 40 dana vanrednog stanja u vreme pandemije ostvarile su promet od gotovo milion dinara.
„Danas, tri godine kasnije, to je platforma koju u potpunosti vode upravo te žene koje prodaju svoje proizvode. Jako smo ponosni, to su bile poljoprivrednice, ali nisu imale ekonomsku sigurnost u svom domu, sada su to žene koje sve znaju. Vode sajt, znaju da vode društvene mreže, cela logistsika oko dostave koja se vrši nedeljom u Beograd, i to odrade. Pored toga što prave sve te sjajne proizvode, one su prošle različite obuke, kako da upravljaju rizicima u svom domaćinstvu i kako da prošire posao“.
Udruženje žena kolubarskog okruga – ŽUKO finansiraju organizacije iz Nemačke, Austrije, Velike Britanije i fondacija Srpske pravoslavne crkve „Čovekoljublje“.
Nadežda Milanović iz Osečine, jedna od žena kolubarskog kraja koja je od suve šljive, uz pomoć ŽUKO-a, napravila ozbiljan posao
Komentar