Nema više velike šestorke, nema ni selektora Dejana Savića, nema ni jakog Partizana kao okosnice srpskog vaterpola, a nema ni sloge kakva je krasila taj trofejni sport, imajući u vidu haos koji su priređivali pojedini klubovi u prethodnom periodu.
Ali, ima i dalje vere i inata, to su pokazali izabranici selektora Uroša Stevanovića u trećoj utakmici prve faze Svetskog prvenstva u Fukuoki protiv Crne Gore, nakon početnih 0:5.
Delovalo je užasno, crnogorski vaterpolisti su praktično igrali presing i „samleli“ su srpske Delfine u odbrani, dok su u napadu zujali kao osice i terorisali gol Srbije u prvoj četvrtini.
Pet minuta je trebalo Srbiji da stigne do prvog gola, znalo se ko mora da preuzme, Nikola Jakšić je kapiten ovog tima i jedini sa ozbiljnijim iskustvom – morao je sve da radi i razbudio je usnule saigrače, na kraju završivši duel sa tri pogotka, a drugim je vratio Srbiju na 6:4.
Pridružio mu se Đorđe Vučinić, momak koji se često nalazio na ivici tima još kod selektora Savića, ali nikada nije uspevao da napravi naredni korak. Pamtiće se ova njegova utakmica, postigao je pet golova, a naročito onaj iz 21. minuta kada je iz mrtvog ugla, sa nezgodne strane uspeo da proturi loptu iza leđa fenomenalnog golmana Tešanovića.
Propuštala je Srbija mnogo prilika, u nekoliko navrata je dolazila na dva gola zaostatka, ali je kao po pravilu imala loša rešenja, ali je mirisalo da će u nekom momentu doći prava šansa.
Mnoge od njih je na spektakularan način kreirao lucidni 22-godišnji Marko Radulović, gotovo driblinzima u vodi, solo prodorima i fintama, izluđivao je protivnike, iznudio je veliki broj faulova i čak dva peterca koje su njegovi saigrači realizovali – prvi za umanjenje na 8:5, drugi za približavanje na 12:11, a postigao je i pogodak za preokret na 13:12 koji je doveo Srbiju na korak od pobede.
Fenomenalnu minijaturu imao je i iskusni Sava Ranđelović, kada sudije nisu želele da sancionišu protivnika koji ga je udario laktom u lice, raspalio je loptu iz velike razdaljine za izjednačenje na 12:12, ali je već u sledećem napadu dobio treću i isključujuću ličnu grešku, ali mu se ne može zameriti jer se ceo meč žestoko borio sa protivnicima kao glavni bek u odbrani.
Sve se na kraju svelo na peterce, sjajni mladi golman Mišović je dominirao u regularnom delu meča, a iskusni i mudri Mitrović je posle pojedinih loših momenata ipak pokazao svoju klasu – u desetom minutu je odbranio jedan peterac, a u dodatnom periodu je najpre uspeo da izbaci iz takta Radovića koji je pogodio prečku da bi potom glavom odbranio presudni šut Matkovića za veliku pobedu.
Suma sumarum, velika pobeda Srbije, ali je bila moguća samo kada su svi bili na maksimumu – videli su sada kako to izgleda, naročito pošto su u utakmicu morali da uđu sa pet golova zaostatka i mora za nauk da im bude da se mora igrati maksimalno od starta jer, budimo realni, kvalitet nije onaj na koji je Srbija navikla i samo potpunom angažovanošću može da očekuje dobar rezultat.