Elem, fenomen pokoravanja odnosi se na Francuze koji postaju manjina u sopstvenoj državi. Međutim, kao i uvek kada je u pitanju simbolizam proznih radova, Uelbekova poruka je višeslojna. Šira čitalačka publika svakako će je tumačiti na način kako su to već činili brojni kritičari, posmatrajući radnju iz uskog rakursa tekućih dešavanja.
Francuska iz Uelbekovog „Pokoravanja“
No, možda i najvažnije pitanje koje se u ovom spisu prepoznaje glasi: zašto francuska kultura nije sposobna da integriše? Svi ti silni imigranti, koji u Francusku dolaze „trbuhom za kruhom“ poslednjih decenija, ostaju „zaključani“ u svojim svetovima, žive u nekim „paralelnim realnostima“, najčešće i geografski odvojeni u zasebne gradske kvartove ili predgrađa.
To, svakako, ima i svoju socijalnu dimenziju, jer imigranti i njihovi potomci rade za neuporedivo niže nadnice. No, ima i druge dimenzije, uključujući političku i psihološku.
Evropske integracije, govoreći načelno, ne funkcionišu u zemlji koja ih je „izmislila“ i „osmislila“. Paradigme o sveobuhvatnim i sveprožimajućim integracijama, o „panevropskom sistemu“ koji nudi jednake mogućnosti i šanse, o punoj ravnopravnosti zbog koje nije bitno ni ko smo niti odakle smo, o opšteprihvaćenim vrednostima koje će nadilaziti uske „nacionalno omeđene“ kulturne obrasce jednostavno nisu izdržale test vremena.
Elita se odrekla sebe
Dva su razloga za tako nešto. Sa jedne strane, svi ti francuski državljani nefrancuskog porekla zapravo i nemaju u šta da se integrišu. Brzo i sistematično, francuska elita odricala se sopstvenog, originalnog i jedinstvenog, onoga po čemu je francuska kultura bila prepoznata u svetu, onoga zbog čega su drugi kopirali Francusku, poistovećivali se sa njom, učili francuski jezik. Elita se odricala svega onog zbog čega je Francuska bila velika u očima ostatka sveta.
Taj proces može se vrlo dobro pratiti od kraja šezdesetih godina HH veka, ali je intenziviran i produbljen u dvadesetprvom veku. Postmoderna je tada „prerasla“ u hipermodernu! Uspeh pojedinca moguć je samo ukoliko se prihvate nove vrednosti, kreirane u okviru zapadnocentrične globalizacije i postistine koju taj okvir nudi. Mada, taj uspeh nije zagarantovan, prihvatanje novih vrednosti predstavlja tek preduslov.
Pristanak na obezličavanje je prvi korak. Svi oni koji su pokušali da ukažu na pogubnost toga automatski su proglašavani „lepenovcima“, „ekstremistima“, „desničarima“, u poslednje vreme i „zemurovcima“. Svi oni koji su pokušavali da ukažu na pogubnost toga politički su periferizovani i diskreditovani.
Periferizacija i diskreditacija uzrokovali su odsustvo polemike, a tamo gde je diskusija zabranjena nameću se rešenja. Tu više nema demokratije. U psihološkom kontekstu naterane na obezličavanje, u političkom kontekstu gurnute na marginu, razne društvene grupe i nemaju drugačiji način da iskažu sopstveno nezadovoljstvo osim agresijom. I agresija „cveta“, svejedno da li su na ulicama „žuti prsluci“, protivnici reformi penzionog sistema ili druga generacija arapskih imigranata.
Sa druge strane, takav pristup ima i svoju ekonomsko – socijalnu komponentu. Jednom kada se suspenduje demokratija i zacari nametanje rešenja osmišljenih u „neoliberalnim kuhinjama“ to se kontinualno primenjuje. A ko će pružiti otpor? Obezličeni pojedinci? Marginalizovane društvene grupe? Periferizovana opozicija?
Novo robovlasništvo
Zapadnocentrična globalizacija, definisana i determinisana po principima korporativne plutokratije za krajnji cilj ima vraćanje robovlasništva. Nazvaće ga drugim imenom, maskiraće ga razrađenim frazama, objasniće ga silnom propagandom i novim „naučnim“ teorijama, ali će se suštinski to svoditi na jasno hijerarhijski određenu relaciju između tankog sloja „aristokratske“ upravljačke elite i totalno obespravljenih i u svakom pogledu podjarmljenih širokih narodnih masa.
U takvim uslovima preraspodela novostvorene vrednosti krajnje je neproporcionalna, akumulacija kapitala upravljačke elite enormna.
Zašto bilo šta deliti sa obespravljenima i podjarmljenima? Njima su dovoljne memljive garsonjere u Sen Deniju i po tanjir kuskusa dnevno.
Imaoci francuskog državljanstva nefrancuskog porekla shvataju kako su „osuđeni“ na ovakvo bivstvovanje, izuzeci koji se sticajem okolnosti „iskobeljaju“ i ostvare uspeh samo će potvrđivati pravilo.
Naravno, žrtve novouspostavljajućeg sitema nisu samo francuski državljani nefrancuskog porekla, žrtve su i sami Francuzi. Sistem ne pravi razliku prema poreklu i etničkoj pripadnosti. Ali kao homogena društvena grupa, čak i geografski odvojena, oni pokazuju „najtvrđi otpor“. Jer: koliko je za njih izazovno da se integrišu u takav sistem?
Pokoravanje je, dakle, posledica dubljih uzroka i sistemskog procesa koji je davno otpočeo. Neki taj proces nisu uočili na vreme, neki ga ne uočavaju ni danas. Oni koji pribegavaju nasilju uplašeni su da će ih sistem obezličiti, dodatno marginalizovati i konačno – pretvoriti u savremene robove.
Šta će biti sa Francuzima?
Uelbek je na drugačijem stanovištu, on je ubeđen da će sistem protokom vremena biti prinuđen na „korekcije“ i „kompromise“, proces će imati neke međufaze. U svakom slučaju, bez obzira što deluje apsurdno, mesta za Francuze u Francuskoj ili će ostati malo ili ga uopšte neće biti. Francuze čiji su preci generacijama gradili Francusku i njenu kulturu. Ili će ih pokoriti sistem, ili će ih pokoriti najvitalnije društvene grupe, one koje pokazuju najtvrđi otpor sistemu, teraju ga na korekcije“ i „kompromise“, usmeravaju proces ka međufazama.
Za Evropu ovo predstavlja i veliko upozorenje. Francuska je bila i ostala avangarda. Sam pojam dolazi iz francuskog jezika. Dešavanja na ulicama francuskih gradova, ne samo ovih nedelja nego i prethodnih godina jesu svojevrsna „prethodnica“. Evropska društva postaju sve više podeljena, evropske države unutar sebe su isparcelisane. Nametanje rešenja osmišljenih u „neoliberalnim kuhinjama“ postala je normalnost na koju su Evropljani uveliko naviknuti.
Obezličeni pojedinci, marginalizovane društvene grupe i periferizovana opozicija najčešće uopšte nemaju priliku da pruže dostojan otpor. Dok ne izađu na ulicu. A kada izađu na ulicu, kada taj njihov protest preraste u nasilje, onda će i ishod svega postati krajnje nepredvidiv.
Novi krug nasilnih protesta u Francuskoj ne tiče se samo Francuske.