Bio je vulkan glume, života i snage: Na današnji dan rođen je legendarni Pavle Vuisić

Filmsku karijeru počeo je 1950. u filmu „Čudotvorni mač“ Voje Nanovića. Ubrzo je dobio glavnu ulogu u Nanovićevom filmu „Tri koraka u prazno“ (1958) za koju je osvojio „Zlatnu arenu“ na Filmskom festivalu u Puli.

Sarađivao je sa najvećim rediteljima – od Vladimira Pogačića, Vatroslava Mimice i Žike Pavlovića, preko Branka Bauera, Bore Draškovića, Veljka Bulajića i Aleksandra Petrovića, do Gorana Paskaljevića, Srđana Karanovića, Slobodana Šijana, Gorana Markovića i Emira Kusturice. Više od 150 uloga je ostalo iza Pavla Vuisića.

Rođen je kao Vujisić, ali se potpisivao kao Vuisić jer ga je nerviralo slovo „j“ u prezimenu.

Njegovor rodno mesto je Cetinje, iako na mnogim mestima stoji da je rođen u Beogradu.

„Beograđanin sam, jer u njemu desetljećima živim, ali ja sam ipak rođen na Cetinju. Ispravite to”, rekao je svojevremeno Vuisić.

Bio je boem i osobenjak - slobodno vreme je provodio na reci Savi, nikada nije izgovarao tekst kako je napisan, mrzeo je neprofesionalnost i gubljenje vremena, a svoj rad je naplaćivao odmah.

Čuvena je anegdota o susretu Pavla Vuisića i Josipa Broza Tita.

Nekoliko meseci pre premijere ratnog spektakla „Bitka na Neretvi“, na Belom dvoru organizovana je projekcija i bilo je predviđeno da Tito upozna filmsku ekipu.

Vuisića, koji je u filmu igrao šofera Jordana, doveli su sa njegovog splava na Savi - nosio je bermude, raskopčanu košulju i papuče. Nudili su mu odelo, ali je on odbio da ga obuče.

„Ja ne moram ništa! Možda vi da ga probate, a da se ja vratim na Adu“, toliko je vikao Pavle Vuisić da ga je, hodajući ka dvorani, čuo i sam Tito.

Zaobilazeći svoju pratnju maršal je sam otišao do garderobe i otvorio vrata. Svi su zaćutali.

„Druže, jesu li vaši šoferi nosili odela i kravate u ratu? Teraju me da ovo obučem, a svi znaju da sam ja u filmu šofer Jordan“, rekao je Vuisić.

Priča kaže da se Tito nasmejao, prišao i zagrlio Pavla Vuisića.

Tito i Jovanka su obožavali sve njegove uloge i on je bio jedini kome se sve tolerisalo, što je on obilato koristio.

Pavle Vuisić je pisao i poeziju, ali je svoje pesme bacao i uništavao. Njegova supruga Mirjana Vuisić ih je sakupljala i objavila zbirku.

U jednoj pesmi, između ostalog kaže, „nekad su robijaši čameći u tamnicama očekivali tračak svetla, što im ga je darivalo sunce, onako bahato, kad je zalazilo, kada nije znalo šta će sa zracima svojim zlaćanim; nekad su robijaši čekali zrak a ja čak ni tome ne mogu da se nadam, jer stradam“.

Pisao je i o smrti:

„Želim da umrem. Bože, koji si svemoguć, učini tako i budi miran, platiću. Znam, i ti si korumpiran“.

Pavle Vuisić nije voleo nijednu vrstu licemerja i bojao se da će vlast od njegove sahrane napraviti događaj, što nije želeo da dozvoli pa je ostavio testament sa preciznim uputstvima:

„Testament Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju. Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Šute (ćute). Neka u sebi pjevaju. Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, je*** mater...“

Želeo je da umre nečujno, da se od toga ne prave vesti. Na sahrani je bila samo njegova žena Mirjana. Nije bilo umrlice, ni slike. Bio je sveštenik, komeje rekla samo da se pokojnik zove Pavle.

Američki glumac srpskog porekla, oskarovac Karl Malden tvrdio je da se „glumac kao Pavle ne stvara, već rađa“.