Od baba Anujke do nauke: Da li je i koliko vidljiva tanka linija između leka i otrova

Izložba „Tanka linija – između leka i otrova“ Muzeja nauke i tehnike i Muzeja za istoriju farmacije Farmaceutskog fakulteta u Beogradu, koja je otvorena 7. jula u Gradskom muzeju u Vršcu, istražuje pojedinačne fenomene granice između leka i otrova kroz prizmu istorije nauke i nasleđa.

Ivan Stanić iz Muzeja nauke i tehnike, Jelena Manojlović iz Muzeja za istoriju farmacije Farmaceutskog fakulteta i Svetlana Mitrović iz Etnografskog muzeja u Beogradu prikazuju svako iz ugla svoje profesije čovekov odnos prema leku, odnosno otrovu, prema prirodi i nauci i koliko je ta tanka linija bila tokom istorije uzbudljiva, kontroverzna i da je još uvek sa neizvesnim krajem.

Farmaceut Jelena Manojlović, kustos Muzeja za istoriju farmacije, kaže za Sputnjik da im je cilj da ukažu na značaj saznanja, prenošenja iskustava i savremenih naučnih dostignuća koja su doprinela da nešto što smo ranije smatrali da je ispravno, shvatimo da je možda potpuno pogrešno.

Više od 150 predmeta na izložbi svedoči o primeni ili zloupotrebi otrova i naučnih otkrića od antičkog doba do danas.

„Na stotinak kilometara od Beograda je Viminacijum odakle počinje priča o olovu, jednom od velikih zagađivača čak i danas, u 21. veku. Da je olovo otrovno znalo se još u antičko doba, ali uprkos tome ono se koristilo bilo radi ekonomskog prosperiteta ili radi samog zadovoljstva – olovni šećer se koristio radi poboljšanja ukusa i čuvanja vina. I pored tog saznanja desilo se da su radnici koji su 2011. ili 2013. godine skidali olovnu boju sa ograde na Gazeli u Beogradu završili u bolnici jer nisu imali zaštitnu opremu“, kaže Manojlović.

Da i naučna otkrića mogu biti podjednako korisna i štetna, pokazuju rengenski zraci:

Podseća i na otkriće radioaktivnosti:

„Kroz istoriju nauke vidimo da je otkriće radijuma bilo veoma korisno. Dodavao se u vodu, sapune, kozmetiku. Dugo se koristio u indistriji satova radi svetlenja kazaljki. Danas se zna da se tako nešto nikako ne sme koristiti“.

Izložba je fokusirana na teritoriju Srbije, te autori skreću pažnju i na otrovne životinje i biljke:

„Nema mnogo otrovnih životinja u Srbiji, ali vrlo korisne pčele, recimo, za one koji su alergični mogu biti fatalne. S druge strane svake godine se desi nekoliko trovanja jestivim biljkama. Listovi sremuša se često zamene izuzetno otrovnim listom mrazovca, a nekada se greškom umešaju i listovi đurđevka. Tu je i čuvena crna trojka - tatula, bunika i velebilje koje rastu svuda oko nas. Tatulu možete naći i u parkovima po Beogradu, ima veoma lep cvet, ali seme je izuzetno otrovno, kao i kod bunike. Nije čudno što se u narodu kaže - Šta govoriš, nisi li se možda bunike najeo? Čovek se nađe u vrsti bunila“.

Iz istih tih biljaka izolovane su značajne hemijske supstance koje su poslužile kao osnova za savremene lekove.

„Odnos između terapijske i opasne doze kod tih biljaka je uzak i lako se pređe na drugu stranu i one postaju otrov. Velebilje ima crne bobice veličine trešnje. Zovu ih crne trešnje, kažu da su prijatnog ukusa, osvežavajućeg, slatko-kiselkastog. Dešavalo se da ljudi u prirodi iz neznanja posegnu za tim plodovima i do fatalnog ishoda dolazi u teškim mukama“, objašnjava Manojlović.

Odličan poznavalac bilja bila je baba Anujka, čuvena banatska trovačica, kojoj se, prema rečima naše sagovornice, stavlja na teret preko 100 duša:

Autori izložbe razbili su i mit o botoksu:

„Obradili smo bakteriju koja proizvodi botulinski toksin. Iznenadilo nas je to da javnost nije upoznata šta je botoks, da je to produkt bakterije koja se nalazi u hrani i koja prouzrokuje trovanje. Najčešće se nalazi u konzerviranim proizvodima, ali može se javiti i u voću i povrću koje je neadekvatno čuvano i obrađeno. Veoma veliki broj trovanja u svetu se dešava upravo zbog ove bakterije u hrani. Na izložbi smo prikazali terapijske efekte botulinskog toksina. Osim u estetskoj medicini, koristi se i u nekim terapijskim metodama. Količina tog toksina koja staje u čep od Koka-kole može da otruje sve stanovnike Beograda i dovede do fatalnog ishoda, a veličine zrna peska može da otruje 9.600 ljudi. Izuzetno opasan toksin, a žene ga masovno koriste bez ikakve zadrške radi poboljšanja izgleda“.

Poseban segment izložbe posvećen je bojnim otrovima i farmaciji u službi zla.

„Iz bojnih otrova izrodila se velika grupa onkoloških lekova. Taj izum je prvi put upotrebljen u Prvom svetskom ratu, ali ta strahota je iznedrila nešto dobro, a to je razvoj lekova za onkološke pacijente“, ističe Manojlović.

Da farmacija može biti u službi zla, na najstravičniji način pokazala je nacistička Nemačka primenom ciklona B u gasnim komorama:

„Cijanovodinik je prvi put u tim kamionima upotrebljen kod nas na Starom sajmištu kada su uhapšeni prevoženi od Sajmišta u Jajince. Niko živ nije stigao na odredište. Tu je i pervitin, psihoaktivno sredstvo koje je korišćeno ne samo za nemačku vojsku, već i za celu naciju, jer je doprinosio da se ljudi bolje osećaju, da budu aktivniji, imaju više energije. Svaka vojska je imala neka sredstva koja su se koristila radi poboljšanja stanja svojih pripadnika, da bi bili neustrašivi“.

Nakon Drugog svetskog rata sproveden je Nirnberški proces i donet je prvi kodeks o ljudskim pravima na osnovu koga ljudi moraju biti informisani i saglasni da li žele da pristupe nekoj medicinskoj proceduri ili ne.

Međutim nisu se svi pridržavali toga:

„U Americi je od tridesetih godina do 1972-1974. spovođeno ispitivanje vezano za sifilis. Pratili su zaražene bez lečenja iako je u to vreme bila poznata terapija. Uprkos donetom kodeksu i dalje se na isti način postupalo sa određenom grupom ljudi niskog socijalnog statusa i pismenosti. Oni nisu znali da ne primaju terapiju, a imali su neku mizernu nadoknadu za učešće u toj studiji. Predstavili smo ovaj slučaj na izložbi da istaknemo da da postoje granice i u istraživanju“.