„Nešto me probilo“: Konan iz Rume mogao da ima hiljade evra, ali…

Nije voleo da cepa drva, to mu je bilo najteže. Otac je radio u inostranstvu a njemu, iako je bio mali, kao muškoj glavi u kući, bio je to obavezan posao posle škole.

Stalno je odlagao uzimanje sekire u ruke, kako kaže, prevrtao očima, bilo mu je teško, bio je žgoljav, a onda su ga komšije pozvale da im pomogne.

„Išlo se metar po metar, metar po metar, mesec dana. Posle sam pomogao drugoj komšinici, pa komšiji i nekako sam zavoleo. To su bile komšije koje su baš bile nemoćne i same, odjednom me to nešto probilo. Posle sam se dohvatio Svetog pisma, tamo je Hristos rekao da treba da se pomaže nemoćnima i da se tako odgovara na sudu sutra“.

Ubrzo se u Rumi pročulo da vredni Viktor pomaže. Počeli su da ga zovu, a on se odazivao na svaki poziv. Sada ima posla preko glave, ali se ne žali. Samo u danu kada ga je Sputnjik pozvao, javilo se njih četvoro da im pripremi ogrev.

„Ja to nekako raspodelim, rasporedim da cepam jednom, dvaput, triput u nedelji, zbog mog posla. Ljudi čekaju, uglavnom imaju strpljenja da me sačekaju. Sam sam, to je težak fizički posao, nije za pare, a bez pauze radim, to mi je vid treninga“.

A gde ćeš boljeg treninga od rada, i to rada za one kojima je potrebna pomoć. Telo mu je „izvajano“, a samo jednom u životu je ušao u teretanu, zakupio jedan termin, da se, kako kaže, proveri.

Oni koji vežbaju znaju da kod cepanja drva rade samo određene grupe mišića, ali ovaj mladić iz Rume, pored jakih mišica ima i skladno razvijene noge, kao Konan, kako su ga prozvali na društvenim mrežama.

„Svuda je srazmerno, zato što stavim jednu nogu na panj i onda idem u čučanj. Radim takozvani bugarski čučanj dok cepam drva“, objašnjava ovaj tridesetogodišnjak.

Viktor Konan iscepao je 1152 metra drva za nešto manje od četiri godine. Obišao je 135 adresa u svom kraju. Izračunao je da ono što nije naplatio, vredi više od 9900 evra, jer u njegovom mestu cepanje metra košta 800 dinara, u Beogradu je i skuplje.

Zadovoljstvo da nekome pomogne je veliko, a još veće činjenica da se svi prema njemu odnose sa velikim poštovanjem.

„Svi me goste, i oni najsiromašniji, svi, ali ja odbijam to i ljudi na tim adresama to znaju“, kaže i dodaje da nikada ne jede u kućama tih dobrih ljudi.

Ono što ga uvek fascinira, iako su uglavnom siromašni, svi mu ipak nude novac, iako znaju da radi bez dinara;

„Verujte mi, i taj najsiromašniji! Bila je jedna porodica bez kupatila, i oni su mi nudili osam hiljada. Nisam uzeo. Oni imaju 20 000 penzije, naravno da nisam uzeo“.

Viktor radi kao viljuškarista u jednoj stranoj kompaniji, kaže da je prezdovoljan svojom smenom, kolegama, šefom i generalno firmom. Zahvalan je što je tako.

Zahvalan je i što svoje vreme, kao mlad čovek, više ne troši uzaludno. Muzika mu je izuzetno važna. Dugo je, kao mnogi iz njegove generacije, slušao tehno, dok nije shvatio da je to destruktivno.

„Ispiranje mozga. Sad ponekad poslušam neki dip haus, ne znam da li se razumete, to je lagano, smirujuće. Više sam privržen duhovnoj muzici, pravoslavnoj, liturgijskoj. Poslušam ponekad i šlagere sedamdesetih i osamdesetih. To su baš lepe, izvorne ljubavne pesme. Tu nema pogrdih reči ili pomisli, kao danas u pesmama. To je čista ljubav“.

Konan varvarin sa nežnom dušom dodaje da mu je jedna od najomiljenih pesma „Jedina žena na svetu“, Alena Slavice.

Ženu svog života još nije upoznao, imao je, kaže, dve devojke, ali nije to, bilo, to.

„Nemam lošu reč za njih, ali jednostavno, nemaju duhovnost koju osećam, tu se ne možemo sporazumeti. Ja ih poštujem, gde god bile, šta god radile, ne čujemo se, ali ne mogu dalje da funkcionišem bez duhovnog aspekta. Ne želim da vaspitavam decu bez tih načela“.

Mladi Rumljanin prihvatio je poziv od grupe na Fejsbuku „Budi human – humanitarne licitacije“ da se priključi besplatnoj pomoći bolesnoj deci. Cepao je drva za Dušana, Ognjena, Vanju, Doroteu, Vukana, Vasilija, Bratislava, za sve kojima je bio neophodan novac za lečenje.