„Taj čempres u uglu dvorišta, to mi je od dede! A ova hortenzija ovde - od babe!“ Tako bi se odvijali razgovori kod onih koji imaju dvorište. Ukoliko se dijalog vodi u stanu, od oca će recimo ostati kakvo drvo života, od majke na primer - dracena.
I da, važan dodatak: to bi otprilike bila komunikacija u slučaju da su naslednici dedinog, babinog, očevog ili majčinog – idealisti. Realisti bi, sve su prilike, vođeni praktičnim od prethodnika uzgajali nešto korisno – voće, povrće, začinsko bilje. Zašto da se kompost baca na čemprese i hortenzije!?
Novi trend – kompostacija života
Imajući u vidu tempo uvođenja novih vrednosno – ideoloških obrazaca u pravni i politički sistem prethodnih decenija, nema nikakve sumnje da će se i ovaj trend nastaviti. I to brže nego što se očekuje. Čovek je deo prirode, iz prirode dolazi, u prirodu se i vraća. Sve je, dakle – prirodno! Kompostacija njegovih prirodnih ostataka predstavlja ekološku alternativu dosadašnjim načinima sahranjivanja. Tradicionalnim sahranjivanjem, ukopavanjem – em se zauzima veliki prostor, em se ostavlja karbonski otisak, dok se kremacijom troše fosilna goriva i podstiče efekat staklene bašte.
Uz to, ekološki prihvatljivim metodom dobija se i do 36 vreća super kvalitetnog komposta. Svi koji su mislili da se kalorične smese prave od ogrizaka jabuka, kore cvekle ili drugih (ne)jestivih ostataka, grdno se varaju. Mešanjem tih biljnih otpadaka, slame, piljevine i trave, sa ljudskim ostacima, uz indukovanje procesa u posebnim komorama, unutar kojih će mikrobi i bakterije kompletno razgrađivati leš za samo tridesetak dana, podiže se i kvalitet đubriva. Istina, predviđeno je da se taj kompost ili sahranjuje rasipanjem ili upotrebljava za prigodne namene, kao što je đubrenje memorijalnih bašta. No, i ovo je tek početak procesa. Polako, ima vremena da se priča dalje razvija, da se sa memorijalnih bašti dođe do dvorišta i stanova. Tempo tog procesa opredeljivaće silina ideološkog zamaha. A siline ima, i te kako. I to u relativno dužem vremenskom kontinuitetu.
Sve podređeno očuvanju prirode
Čuveni britanski prirodnjak – Dejvid Atenboro, uz čije je emisije odraslo nekoliko generacija, svojevremeno je oštro konstatovao: „Mi smo kuga na Zemlji!“ Nakon toga dodao: „Ili ćemo ograničiti rast stanovništva ili će prirodni svet to učiniti umesto nas, a svet prirode to radi za nas upravo sada.“ Zelena agenda, promovisana kao spasonosna i neupitna, ima i svoje naličje. Čovek je taj koji uništava prirodu, ne shvatajući da iz prirode dolazi. Pošto se sve mora podrediti očuvanju prirode, onda se i funkcija čoveka uvek i samo mora sagledavati kroz tu prizmu. Suštinski, ovako postavljeno vrednosno – ideološko zidano je na temeljima pozitivizma. Nema metafizike i teologije, nego činjenično - iskustvenog i naučno dokazivog.
Zbog toga, ne radi se samo o električnim automobilima, ekologiji, čistijem vazduhu, bistrim rekama i proizvodnji struje iz obnovljivih izvora, već i o kompostaciji čoveka, depopulaciji, čitavom nizu drugih tema koje je neophodno razmatrati zarad borbe „protiv kuge na Zemlji“, kako bi se smanjili karbonski otisci i efekat staklene bašte.
Novi vrednosni obrasci
Očekivano, hrišćanska udruženja i tradicionalne crkve u SAD protiv toga protestuju, ali je otvoreno koliko oni mogu uticati na ovaj proces. Sudeći po njihovim dosadašanjim (jalovim!) borbama i (izgubljenim!) bitkama u vrednosno – ideološkom ratu koji u ovoj fazi različitim intenzitetom traje barem od druge polovine šezdesetih, verovatni maksimum jeste da se spreče praktični realisti u svojim namerama: ne može baš od kompostiranog čoveka uzgajanje voća, povrća i začinskog bilja! Dalje od toga, teško da mogu ostvariti kakav politički uspeh. Bašta i kuća, čempres i dracena, to se već može zamisliti kao dostojan i opšteprihvatljiv kompromis.
Jer, bez obzira na stavove većine Amerikanaca, vašingtonske institucije su pod kontrolom onih koji uporno guraju nove vrednosno – ideološke obrasce. Slično je u Evropi, mada nije do kraja isto. Između načina funkcionisanja institucija EU i SAD postoje i krupne razlike. Ne treba uopšte sumnjati kako će, pre ili kasnije, nešto slično pokušati i briselska evrobirokratija, ali će to u tom konkretnom slučaju ići daleko teže, iz današnje perspektive posmatrano deluje – neizvodljivo!
Mada, ko zna... Opet, iz današnje perspektive posmatrano, teza o tome kako su i ljudska tela samo otpaci verovatno će dobijati na popularnosti u zapadnom delu sveta. Zato što je teza o kompostaciji čoveka samo jedan deo u značajno širem narativu o kompostaciji života. Tim narativom se objašnjava da nema šire zajednice, nema duge tradicije, nema svega onoga što je tokom istorije bilo određejuće kako za društva, tako i za pojedince. Ima samo uzročno – posledičnog koje funkcioniše u okviru postavljenog sistema „majke prirode“ i pojedinaca koji se u okviru sopstvene vrste moraju prilagođavati tome. Iz prirode se dolazi, u prirodu se vraća.
Podrazumevajuće je, u takvoj postavci nema ni Boga. Zbog toga su i najveći bogoborci upravo zagovornici ovog narativa. I zbog toga se kao osnovno u razmatranju ovoga što traje i onoga što će doći nameće pomisao: može li biti života bez ljubavi? Jer: ako nema Boga, kako onda može biti ljubavi!? Kompostacija života direktno vodi ka tome. Transformacija društva i izgradnja nove civilizacije moraju biti potpune. Poslednji primeri iz SAD ukazuju na to. Ako se iza zelene agende kriju i namere o kompostaciji čoveka, zašto se onda iza celokupnog vrednosno – ideološkog narativa o prirodi i prirodnom ne bi krio koncept suštinske dehumanizacije sprovođene kroz obezboživanje i kompostaciju života!?