Za Sputnjik piše Dragan Stojić, istraživač u oblasti sportske i političke istorije.
Kako je bugarska reprezentacija na Svetskom prvenstvu u SAD 1994. godine u svojim redovima kao udarne igle imala Hrista Stoičkova i Jordana Lečkova, njihov rival u četvrtfinalu – Nemačka – dobrim delom sastavljen od veterana iz nekih prethodnih bitaka, koji su već polako mogli da kače o klin uniformu državnog tima, mnogi su se nadali, malobrojniji verovali, a neki poput Baba Vange, čuvene proročice iz nama susedne zemlje, tvrdili da će “pancer divizija” položiti oružje pred četom selektora Dimitra Peneva na stadionu Džajants u Njujorku tog julskog dana pre skoro tri decenije, mada su pre ovog meča “lavovi” s Rodopa iz 17 okršaja s Nemcima svega dvaput izašli neporaženi.
Istina je da su branioci titule praktično hibernirali kroz grupnu fazu, napola podignutih kapaka eliminisali Belgijance u prvoj eliminacionoj rundi, opterećeni povredama više igrača stali na četvrtfinalnu crtu, a Bugari u suprotnom raspoloženju stigli do Top 8, jer su na ovom takmičenju zabeležili svoje prve pobede u istoriji Mundijala, srušena je i Argentina, ali su Linekerove reči pamtili i egipatski faraoni, pa se planetarnim šampiona nije smelo pretiti.
Ali im se zato smelo suprotstaviti: znanjem, hrabrošću, istrajnošću, igrom do poslednjeg sekunda. Dakle, njihovim najjačim oružjem.
Osetio je čuveni “Car” Franc Bekenbauer da se carstvo, koje je on četiri leta ranije proširio do krajnjih granica fudbalske planete, polako ruši, pa je Bertiju Fogtsu, svom nasledniku na klupi “elfa” javno savetovao da izabere defanzivnu strategiju, pošto je dobro znao da “Tuta Bugarin” iz navalnog reda “kolje” protivničke odbrane kada god mu se ukaže prilika, a ne samo utorkom. Pa ti Čkaljin oče, pardon, Ilgner pazi.
Dok su u prvom poluvremenu mreže punjene isključivo kiseonikom, možda po kojim komarcem (mada teško) ili rojem mušica, mada je Balakov iz čiste pozicije pogodio stativu, u završnom su protivnici napustili metod borbe svojstven ilegalcima i prešli na frontalni sukob iz svih oružja, a prvi je u juriš krenuo Lotar Mateus, i to uz pomoć klumbijskog arbitra Hozea Toresa, kojem je već nakon 3-4 minuta igre u nastavku dosadila uloga “plavog šlema”, pa je odlučio da postane dobrovoljac u nemačkim redovima.
Duel Lečkova i Jirgena Klismana jeste ličio na obaranje dva mala prsta na ruci jednomesečnih beba, međutim, “kafeterosu” dovoljnog intenziteta da bi dosudio kazneni udarac u korist Nemačke.
Odgovornost je preuzeo Mateus, poslao loptu u jednu, Borislava Mihajlova u drugu stranu za vođstvo od 1:0 pred ulazak u 50. minut igre.
Računajući da je tadašnjem čuvaru mreže našeg prethodnog protivnika sva snaga u presađenoj kosi, “panceri” su nastavili da atakuju ka njegovom golu još žešće, no ima nešto i u rukama, u šta se uverio i Tomas Hesler, čiju izglednu šansu je potonji čelnik Fudbalskog saveza Bugarske “bacio” u Atlanski okean, jer je Marica predaleko od Njujorka, dok je četvrt časa pre kraja sudija Tores u očaj bacio Rudija Felera, sve njegove saigrače i sunarodnike, poništavajući regularan pogodak “letećem Nemcu”.
Na javi su jedni stajali na korak od polufinala, a drugi su o prolasku u pretposlednji krug dosad najkvalitetnijeg Mundijala u istoriji fudbala mogli samo da sanjaju.
A, kako je to lepo formulisao Masimo Pedracini “život bez snova ne vredi”, što je Stoičkova i družinu nagnalo da dožive svoj san.
Oko 20 metara stadionskog “sela”, cele Sjedinjene Države i vaskolika Zemlja stali su u dva metra zaleta kuma Miroslava Ilića, iz čije levice je krenuo projektil preko “živog zida”, lopta se spustila u donji levi ugao, a pod kojim uglom je glavu okrenuo Berti Fogts možemo samo da nagađamo. Autsajder je stigao do izjednačenja u 76. minutu-1:1.
Petnaest minuta je za nemačke fudbalere isto što i večnost za čovečanstvo, svi su u tom trenutku računali na njihovu upornost, niko živ sumnjao nije da će ponovo stići do preimućstva, da bi im svega 180 sekundi kasnije Lečkov nade u trijumf sveo na nivo saharske reke.
Naizgled neobećavajući napad blizu desne aut linije, Zlatko Jankov u svojevrsnoj mišolovci se kreće u maniru Brzog Gonzalesa, varkom telom obezbeđuje sebi prostor za centaršut, lopta pada na 12 metara od mete i mirisalo je na iznenađenje.
Lečkov je iskoristio Heslerov deficit u visini, pretvorivši ga u suficit za svoju ekipu. Bacivši se, sjajno je zahvatio loptu glavom, podigao ju je visoko, a ona je stigla tamo gde Ilgnerova ruka nije i sve je pucalo od radosti. Bugarsku je od polufinala delilo svega desetak minuta.
Tih nešto više od 600 sekundi je ljudima u crnomorskoj zemlji trajalo koliko i potraga za zlatom u amazonskoj prašumi, dok se “pancerima” priviđalo da je uveo novi sistem merenja vremena – proletelo im je.
Ni isključenje Emila Kostadinova, koji je u poslednjim sekundama kvalifikacija u na “Parku prinčeva” u Parizu svojim golom protiv Francuza na “belom konju” poslao svoju reprezentaciju preko okeana, nije donelo promenu.
Fogts je za eliminaciju optužio mlade igrače, smatrajući da se nisu zalagali, a pripadnici Vojske Republike Srpske su počasnom paljbom usred rata pozdravili plasman slovenske braće.
Na drugom kraju planete je tad bio Balkan.
Hristo se rodio, vaistinu Lečkov!