„Diktator Si“: Kako je Bajden upropastio posetu svog državnog sekretara Kini

Reakcija Vašingtona na ovu subverzivnu pomisao nije se dugo čekala; državni sekretar Blinken gotovo da je još bio u avionu na putu iz Pekinga kada je njegovog domaćina, predsednika Kine Si Đipinga, predsednik Sjedinjenih Država Džo Bajden iz čista mira nazvao diktatorom.

Istina, možda mu se to i omaklo, ali ne treba na to računati čak ni kada je Bajden u pitanju. Bahati nedostatak manira na stranu, ali, zapravo, ta Bajdenova nonšalantna opaska o diktatoru Siju dok je pričao o februarskom incidentu sa špijunskim balonom iznad Amerike, na savršeno je primeren način, shodno njenom ishodu dakle, zaokružila dugo očekivanu i odlaganu posetu jednog američkog državnog sekretara Kini, prvu nakon čak pet godina.

Ishod posete je, naime, takav da se njen ponajveći domet sastoji u tome što se uopšte i dogodila. Uostalom, do poslednjeg časa nije ni bilo sigurno da će, posle šefa kineske diplomatije Ćin Ganga, Blinkena primiti i šef kineske države Si Đinping. Možda nije ni trebalo da se trudi.

Zvanično saopštenje sa sastanaka govori o „otvorenim, sadržajnim i konstruktivnim razgovorima“ i načelnom dogovoru da se zvaničnici ponovo vide u Vašingtonu u nekom neodređenom trenutku u budućnosti, kad i jednima i drugima to bude odgovaralo, što možda predstavlja sasvim mali, ali zato prilično beznačajan pomak u odnosu na stanje kinesko-američkih odnosa koje je ministar Ćin prethodno definisao kao njihov „najniži nivo od uspostavljanja diplomatskih odnosa“ 1979. godine.

Najzad, i sam Blinken je, u razgovoru s novinarima nakon razgovora s kineskim zvaničnicima, rekao da su uoči njegovog odlaska u Peking odnosi dve supersile bili „nestabilni“, a da su „duboke razlike“ među njima ostale i nakon toga. Te je u tom kontekstu naročito istakao odbijanje Kine, uprkos insistiranju Amerike, da dve strane obnove svoju vojnu saradnju, pored ostalog, i zarad izbegavanja nesporazuma oko Tajvana koji bi mogli da ugroze čitavu svetsku privredu, a naravno i mir.

S tim u vezi, doduše, možda bi od izvesne pomoći bilo kad Amerika pod svojim sankcijama ne bi držala kineskog ministra odbrane Li Šangfua, ali Blinkenu to nije palo na pamet da kaže prilikom zalaganja da se obnove pokidane veze i poremećeni odnosi.

Pa se i zbog toga kineska strana pita koliko je to zalaganje, uopšte, iskreno. „Vreme je da se ponovo testira kredibilitet Sjedinjenih Država“, poručuje pekinški „Global tajms“ u redakcijskom komentaru u kome ističe da „Kina konzistentno demonstrira svoju stratešku jasnoću prema Americi, što je u oštrom kontrastu sa strateškom dvosmislenošću američke strane“, te da stabilnost u njihovim odnosima može da se postigne samo pod uslovom da „Amerika bude dosledna u svojim rečima i delima“.

Ukazuje se tim povodom i da je u središtu stola za kojim su se sastali Si i Blinken bio procvetali lotos – sada je sezona njegovog cvetanja – a simbolika se sastoji u tome što se na kineskom reči „lotos“ i „harmonija“ izgovaraju na isti način. Harmonija, u vidu miroljubive koegzistencije i saradnje na opštu korist, naglašava „Global tajms“, može da se ostvari samo ako „SAD prestanu da govore jedno, a rade drugo“.

Isti izvor – a treba imati u vidu da je vlasnik „Global tajmsa“ Centralni komitet Komunističke partije Kine – na put u Nemačku i Francusku je, u duhu one želje za strateškom jasnoćom, premijera Li Ćijanga ispratio uz spomenutu poruku da su „Kina i Evropa jedna drugoj potrebne za multipolarni svet“.

Lijeva poseta, navodi se, „doneće više izvesnosti oko kinesko-evropske saradnje“ u svetu u kome „unilateralizam i hegemonsko ponašanje SAD prete trendu multipolarizacije... Evropska unija, a naročito njene vodeće članice, moraju da nađu način da sarađuju s Kinom (...) kako bi se izborili sa nasilničkim ponašanjem SAD čiji je cilj da se potkopa ekonomsko okruženje i potencijal EU“, komentariše „Global tajms“, i otkriva ambicioznu i moguće samo pustu želju Kine da Evropa izgradi sopstveni geopolitički identitet: „Nakon Francuske, stalne članice Saveta bezbednosti i nuklearne sile, koja je počela da poziva na stratešku autonomiju (Evrope) posle aprilske posete predsednika Emanuela Makrona Kini, i Nemačka je počela da naglašava značaj multipolarnog svetskog poretka“.

Direktne investicije Nemačke u Kinu, inače, prošle godine su dostigle rekordnih 11,5 milijardi evra, čime je ukupan iznos dostigao ogromnih 114 milijardi. „Fajnenšel tajms“ tim povodom nezadovoljno konstatuje da su ove brojke „u dubokoj kontradikciji sa tobožnjom težnjom Berlina da ’smanji rizik’ od svoje izloženosti Pekingu“.

Ovu strategiju „smanjivanja rizika“ umesto potpunog razdvajanja od Kine koje zagovara Amerika, kako je to pokušala da objasni predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lejen, sama Kina pak tumači kao „jednu te istu intenciju SAD i saveznika da obuzdaju ekonomski uspon Kine“.

Pa je u tom cilju, baš u vreme Lijevog puta u Evropu, za dobrodošlicu, Evropska komisija predstavila svoju antikinesku „Evropsku strategiju ekonomske bezbednosti“. Dok je, nasuprot tome, Makronova šefica diplomatije Katrin Kolona potvrdila njegovu želju da ga pozovu na samit BRIKS-a krajem avgusta.

Koja će od ove dve suprotne težnje prevagnuti u Evropi? Može li zov Kine da pretegne nad diktatom Vašingtona? I kakva je budućnost odnosa Vašingtona i Pekinga, te Brisela, Berlina i Pariza koji su uklješteni među njima?

O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali

dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu Borislav Korkodelović i naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu Aleksandar Mitić.