Kako je sam rekao, pet, šest godina nije „pristajao na saslušavanje“, ali je momenat u kom su se titulom okitili košarkaši Partizana predvođeni njegovim velikim prijateljem Željkom Obradovićem, bio pravi za komentar.
„Radostan sam i veseo. Baš mi je drago. Eto, moje obožavanje Košarkaškog kluba Partizan je počelo u druženju sa Miškom Marićem i to traje, neću da slažem, četrdesetak godina. Ja sve te ljude, od tada pa do danas, stvarno doživljavam kao svoju porodicu. I Partizan i svi ti moji drugari su veoma uticali na moje odrastanje, sve do ovih godina. Jako sam radostan“, naveo je Diklić.
Mnogo je titula bilo tokom te četiri decenije, ali se jedna izdvaja.
„Svaki poslednji pehar mi je najdraži, ali evo ukratko jedne anegdote, mislim '87. godine, kada je Grba dao devet trojki, oni su gostovali mislim kod Dobrosava Gajića sa prelaznim peharom i onda su došli kod mene kući. Doneli su pehar i stajao je kod mene jedno sedam dana, dok nisam pozvao Vuka iz kluba da neko uzme to, da mi ne obiju stan“, ispričao je Diklić.
Uz pehar košarkaši su sada dobili i šampionsko prstenje, što je primetio slavni glumac.
„Neće da daju prsten, ja bih voleo kada bi mi dali prsten...“, naveo je uz osmeh i nastavio:
„Ova titula je utoliko dragocenija jer ti momci koji igraju kao kolektiv su fantastični, fantastični kao tim. Sa druge strane, Zvezda je veliki klub, po mom mišljenju navijati za Partizan ne znači mrzeti Zvezdu i obrnuto. Ovo je bio praznik i svaka čast Zvezdi, to su dva velika kluba, nemamo jače i bolje, treba da poštujemo oba kluba. Ja volim Partizan, ali veoma poštujem Zvezdu“.
Za kraj, Diklić se osvrnuo i na navijanje.
„Ja sam iz jednog gradića čiji rukometaši su bili prvaci Evrope, ja znam šta je navijanje. Možda sam anahron, možda me je vreme pregazilo, ali u navijanju nikada ne bih koristio neke reči“, zaključio je Diklić.