Spoljnopolitički analitičar Zoran Milivojević napominje da su uredbom predviđene mere prema pojedincima, grupacijama i strukturama koje ne dozvoljavaju da se poštuju važeći sporazumi i dogovori, odnosno sve ono što Vašington u ovom trenutku smatra da je relevantno za realizaciju njegovih strateških interesa na Zapadnom Balkanu.
Pretnja i pritisak prema Srbiji
Među sporazume i dogovore koje Bela kuća smatra relevantnim treba dodati i onaj sa sastanka u Ohridu između srpskog predsednika Aleksandra Vučića i premijera privremenih prištinskih institucija Aljbina Kurtija, smatra naš sagovornik.
Amerika na njemu insistira i tvrdi da je obavezujući, a čije bi prihvatanje značilo da Srbija de fakto prihvata priznanje kosovske nezavisnosti.
„U tom smislu je cilj produženja važnosti ove uredbe potpuno jasan i vezan za ono što smo čuli kao poruke od Miroslava Lajčaka i Gabrijela Eskobara u vezi sa severom KiM, deeskalacijom, stava oko odgovornosti dve strane, odsustvom neutralnosti kada je reč o postupanju, i EU; to što Lajčak govori o tajmingu, da se cela stvar završi do kraja ove godine i tako dalje…“, objašnjava Milivojević.
Naravno, dodaje Milivojević, celu stvar treba staviti u kontekst ukrajinskog sukoba i potrebe da region Zapadnog Balkana ne ostane kao enklava koja nije uključena u zapadnu sferu uticaja.
Produženje uredbe Srbija treba da shvati kao pretnju i pritisak, mišljenje je našeg sagovornika.
„Pretnja je u samoj uredbi – odnosi se na sva lica koja deluju u suprotnosti sa američkim strateškim ciljevima koji su uredbom definisani. To su transatlantske integracije, dakle, definitivno zaokruženje ovog prostora. U praktičnom smislu, to znači suzbijanje uticaja Rusije, Kine i svega onoga što je u suprotnosti sa strateškim interesima Amerike i njene spoljne politike“, navodi Milivojević.
Dakle, u uredbi postoji pretnja da će vašingtonska administracija delovati protiv svakoga ko ne sledi ciljeve koji su uredbom zacrtani, dodaje on.
Uredba pokazuje da Zapad otvoreno podržava Kurtija
Istovremeno, produženje važnosti uredbe, imajući u vidu američke ciljeve je i pritisak na Srbiju da se tome prilagodi i da se tome ne suprotstavlja. I ako se povuče paralela sa onim što na KiM radi Aljbin Kurti lako je izvući zaključak da su se Vašington i Brisel, pošto su se bez obzira na ono što izgovaraju opredelili za nečinjenje, da se radi o indirektnoj podršci onome što premijer privremenih prištinskih institucija radi, kaže Milivojević.
„Sve što vidimo – odsustvo kritike, nereagovanje na brutalna hapšenja, na odsustvo prava ide u prilog zaključku da Kurti radi nešto što odgovara interesima i realizaciji nekih strateških ciljeva. Jer ako Srbija ne može da se natera da dobrovoljno prizna nezavisnost Kosova i Metohije i ako Srbi na Kosovu i Metohiji ne mogu da se nateraju da priznaju prištinsku vlast i državu, onda i metodi sile i nasilja mogu da budu u funkciji realizacije političkih ciljeva“, smatra Milivojević.
Ukoliko se to poklapa sa ciljevima Vašingtona, nema drugog zaključka nego da je to što radi Aljbin Kurti u mozaiku američkih strateških ciljeva na ovim prostorima, dodaje on.
Mešanje u unutrašnje stvari drugih država
U praktičnom smislu, ove vrste uredbi znače da predsednička administracija i američki vojno-industrijsko-bezbednosni aparat mogu da se u skladu sa američkim zakonodavstvom mešaju u unutrašnje stvari drugih država, objašnjava politikolog Aleksandar Pavić.
„U našem slučaju, oni, između ostalog pominju opasnost od toga da postoje opstrukcije da se ceo region integriše u NATO. Suštinski gledano, to znači da su dozvoljene sve američke radnje vezano za subverziju legalnih vlasti u Srbiji i BiH koje se protive NATO integracijama“, kaže on.
Uredba, prema Pavićevim rečima, omogućava vašingtonskoj administraciji da, kako kaže, može da radi šta hoće: da finansira medije, nevladine organizacije i sve ono što podrazumeva mešanje u unutrašnje stvari drugih država. Radi se o legalizovanom intervencionizmu.
Ovakvih uredbi ima dvadesetak, a najstarija važi za Iran od 1979. Postoje slične uredbe i za Bliski istok, Irak, Kolumbiju, Sudan, Zimbabve, Siriju, Belorusiju, nabraja Pavić, a slična uredba važi i u samoj Americi i vezana je za teroristički napad na Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001, koju je Džozef Bajden produžio za još godinu dana prošlog septembra.
„Tu se vidi u šta se pretvorila Amerika. To je vlada dekretima, gde je moć u rukama predsednika, Kongres je potpuno pomeren u stranu. Uz to, radi se o legalizaciji imperije, da bude u skladu sa unutrašnjim američkim zakonodavstvom“, zaključuje Pavić.