Svet je šala u kojoj su svi na kraju prevareni: Nebojša Bradić uoči premijere „Falstafa“

Komična opera „Falstaf“ Đuzepea Verdija pod dirigentskom upravom Bojana Suđića, u Bradićevoj režiji, biće premijerno izvedena 3. juna na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

Reditelj Nebojša Bradić za Sputnjik otkriva šta je u Verdijevoj operi, koja je praizvedbu imala pre 130 godina u milanskoj Skali, danas aktuelno, ali i šta ga je podstaklo da u Pozorištu na Terazijama postavi mjuzikl „Žene na ivici nervnog sloma“ prema istoimenom filmu slavnog Pedra Almodovara.

„Falstaf“ je Verdijeva poslednja opera i prema mišljenju najuglednijih muzičara 19. veka njegovo najbolje delo. Šta je Vas inspirisalo da režirate „Falstafa“?

- U prvom redu izazov da to genijalno delo majstora opere postavimo na beogradsku scenu posle 45 godina. Stav da je ona manje popularno delo za nas je bio izazov da pokušamo da napravimo dinamičnu, živu komediju, koja jeste lirska, ali vrlo bogata raznim detaljima, šekspirovskim i boitovskim (libretista Arigo Boito) i naravno Verdijevim.

- Ljudi Verdija doživljavaju kao majstora u čijim delima ima velikih horova i arija koje mogu da se pevaju izdvojeno. U „Falstafu“ toga ima manje. Poznata je fuga na kraju opere gde se peva o tome da je ceo svet šala i da su svi na kraju prevareni, ali to je optimizam starog autora koji je video i proživeo sve ljudske emocije kroz bogat život i veliko delo koje nam je ostavio kao nasleđe. Ova opera je specifična, nema mnogo arija, ali Verdi je zajedno sa Boitom uspeo da sažme Šekspirovu komediju „Vesele žene vindzorske“ i u nju inkorporira elemente iz „Henrija Četvrtog“, čime je obogatio i učinio modernom i življom. Nekada simpatičan debeljko, a danas jedan možda cinični intelektualac prigovara o raznim stvarima. Izgovori svoj čuveni monolog o časti kojim postavi i relativizuje pitanje ljudskih kapaciteta: Da li je smisleno žrtvovati se za čast ili ubijati za čast? To pitanja je i u današnjem vremenu, bremenitom raznim količinama nasilja, vrlo aktuelno i ovo delo bi moglo da se tretira kao nešto nama veoma blisko, da ne kažem savremeno.

- Potrudili smo se da je čitamo i kao istorijsko i kao savremeno, a pre svega kao univerzalno delo. Ono što je čini posebnom jeste ta silovitost radnje – dinamika koju je Verdi kao osamdesetogodišnjak sa energijom mladića uneo u operu sa brojnim elementima zapleta, nijansama, muzičkim ukrasima.

- Kao i u svakoj komediji – brojna prerušavanja, zamena ličnosti, želja da se drugi prevari, da mu se otme žena ili stavi šapa na novac, da se učine razne akcije koje ponekad ugroze čovekov integritet. Ali na kraju shvatimo da nam je život poveren da ga živimo u onom bogatstvu koje nam se nudi. Šekspir je veliki autor i prilika da ga vidimo i u operskom izdanju je sigurno jedinstvena i ne treba je propustiti.

- On izaziva dogmu. U jednom trenutku se nalazi protiv zatvorenog društva kome šalje svoj izazov. Oni uspeju da ga nadmudre, ali na kraju nema pobednika ni pobeđenih. I Falstaf im kaže: Bez mene vi ne biste imali to zrno pameti. U toj komediji rukuju se neprijatelj i prijatelj, lopov i ugledni pripadnici društva se nalaze na istom zadatku... Sve to nam deluje prilično savremeno.

- Bez obzira da li se nalazimo na strani pobednika ili pobeđenih, svi mi smo kratko na ovom svetu i pokušavamo da opstanemo. Svi ćemo jednog dana otići i u životu treba uživati kao što Falstaf uživa u svojoj večeri ili piću, kako neki uživaju u ljubavi. Sve to čini život kompletnim i kompleksnim, vrednim življenja.

- Film je postao kulturološki fenomen našeg svakodnevnog života. Svako je ponekad mogao da pogleda priču o ženama koje su izmeštene iz svog težišta i pokušavaju da sebe pronađu i ponovo se vrate na to mesto. Almodovarov siže je transponovan u muzičko-scensko delo koje dobro funkcioniše. To je komedija sa muzičkim numerama koje imaju ulogu da prodube neka emocionalna značenja i danas aktuelne teme. Verujem da će biti osveženje za Pozorište na Terazijama i zanimljivo onima koji su gledali Almodovarov film.

- Naći će puno toga poznatog, svi likovi su tu pa i neizbežni taksista koji nas vodi kroz noći Madrida. Ali pored hispano zvuka, pokušaćemo da nađemo beogradski ukus. Svi veliki gradovi liče svojom dinamikom. Madrid ima svoje, Njujork svoje, Beograd svoje, ali postoji taj duh velegrada koji struji u njima.

- Muzički teatar je nešto što mnogo volim i što mi prija poslednjih godina. Imao sam zadovoljstvo da radim nekoliko zaista važnih mjuzikla – „Violinista na krovu“, „Brodvejske vragolije“, „Jadnici“. Sve mi je to pružilo ogromno zadovoljstvo. Voleo bih da jednog dana postavim i „Kabare“, jer to je mjuzikl koji ne traži mnogo novca već samo odličnu ekipu.