Pelageja je stekla široku popularnost i simpatije publike ne samo u Rusiji, nego i širom sveta zahvaljujući pre svega svom prepoznatljivom glasu i autentuičnom stilu izvođenja ruske narodne muzike, kojima dodatnu dimenziju daju zanimljivi aranžmani s elementima etno-roka.
Ruska umetnica je prvobitno trebalo da nastupi 9. maja, na Dan pobede, u Beogradu, a 10. maja i u Novom Sadu, ali je njen nastup odložen zbog tragičnih događaja u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“.
U razgovoru za Sputnjik Pelageja ističe da joj je simbolika Dana pobede, 9. maja, veoma važna, kao i mnogim drugim ljudima.
„Ranije je ona postojala za sve, a i danas je tako za mnoge. Za mene je nemoguće izmeniti odnos prema tom datumu i čini mi se da je potpuno čudovišno što neki pokušavaju da promene taj odnos. Veoma je važno šta se događa kod kuće, u porodici, veoma je važno da roditelji govore deci o istoriji svoje porodice. I ne govorim samo o Rusima. To je zadatak naše generacije. Nama su naši roditelji to objašnjavali. To je pitanje za nas - kako mi dalje prenosimo to sećanje. Neophodno je da ga prenosimo dalje, da bi ostalo večno“, naglašava Pelageja.
Jednom prilikom ste govorili o tome koliko je ljubav prema domovini za Vas važna i u stvaralačkom procesu. Na koji način tu ljubav izražavate kroz svoje stvaralaštvo?
- Naravno, kroz svoje stvaralaštvo se trudim da to izrazim i vidim da na taj način mogu da doprem do ljudi, pre svega u svojom zemlji, ali i izvan njenih granica. Uopšte patriotizam, ljubav prema domovini teško mogu da formulišu, da se objasne kao pojmovi. Kada počneš to da objašnjavaš, čini se ili da je to previše patetično i neiskreno, ili jednostavno nedostaju reči. A kada nema reči, tu su pesma i muzika. To su naši korenovi koji nikada ne mogu da zastare, jer su to naša srca, to je naša duša. Sva pitanja u vezi sa svim onim što se događa u svetu nailaze na odgovore kada se čovek okrene svojoj istoriji, svojim korenima, sve postaje mnogo razumljivije – čak i bez reči.
Ne nastupate prvi put u Srbiji, šta očekujete od srpske publike?
- Prvi put nastupamo na solističkom koncertu koji se, pritom, izvodi na trgu. Veoma se brinemo da sve prođe kako treba. Učinili smo sve što zavisi od nas, veoma se odgovorno prema tome odnosimo. Veoma smo se radovali, još i pred prethodni dolazak, koji je odložen zbog tragičnih događaja i veoma saosećamo sa srpskim narodom. Razumemo da je to izuzetno strašan događaj... Svi moji prijatelji, kada čuju da putujemo u Srbiju, izgovaraju frazu: Svi Srbi su naša braća. Naša srca šalju podršku srpskom narodu i to nam je veoma važno. Dugo smo čekali ovaj nastup, a sutra ćemo pevati svi zajedno i razmeniti energiju.
Kako se kod Vas rodila ljubav prema ruskoj muzici?
- Sve je, naravno, krenulo iz kuće, iz porodice. Rođena sam u porodici pevača. Moja mama je profesionalna pevačica, a baba i deda su takođe pevali, iako nisu bili profesionalni muzičari. Kao i u svim porodicama, ne samo ruskim, naravno, postojao je određeni repertoar narodnih pesama koje smo rado pevali svi zajedno, naglas. Kada sam bila mala, ja sam sve to slušala sa strane i razumela da se svi oni u tom trenutku ujedinjuju u nekakvom magičnom procesu koji tada još nisam sasvim razumela, ali sam već tada želela da u njemu učestvujem. Od detinjstva osećam nekakvo blagotvorno uzbuđenje kada čujem taj narodni stil pevanja. Osećam i čujem kako su pevali moji preci i želim da budem deo tog velikog toka. Kasnije, kada sam malo odrasla, mogla sam da vidim i razumem to bogatstvo i lepotu ruskog folklora, pa i ne samo ruskog, nego celokupne etno muzike koja je veoma interesantna, pre svega zbog toga što sadrži u sebi autentičnu istinu, iskrenost i istoriju. Kako je moguće ne voleti svu tu raznovrsnost koju sadrži foklor?
U čemu je specifičnost ruske narodne muzike u poređenju s etno-muzikom drugih naroda, može li se ona objasniti?
- Teško je objasniti je. Naravno, postoje određeni melodijski postupci koji se u njoj koriste, ali i sam ruski melos je, takođe, veoma raznovrstan i menja se u zavisnosti od gubernije, od oblasti u kojoj je nastala određena pesma ili određeni stil pevanja. Svi ti stilovi se međusobno dosta razlikuju, pa čak i jedna te ista pesma može da se izvede u raznim oblastima tako da zvuči potpuno drugačije, uključujući razlike u tekstu, u melodiji, u stilu pevanja. A opet, kada čovek izučava narodne pesme iz raznih zemalja, iz celog sveta, dolazi do zaključka da su ljudi pevali i pevaju uvek o jednom te istom. To su večne priče koje nemaju nacionalnost. Život, smrt, ljubav, rastanak, rat, mir, to je sve što je uvek zaokupljalo čovečanstvo, o čemu duša želi da peva i što osvaja srca ljudi u bilo koje vreme i na bilo kom prostoru. Čak i kada slušamo narodne pesme čiji tekst ne razumemo do kraja, naša srca reaguju na tu iskrenost.
Vi kombinujete narodnu muziku s rokom. Na koji način se uklapaju ti muzički žanrovi?
- Grupa „Pelageja“ se može okarakterisati kao etno-rok sastav. Moja mama i ja smo, nekada davno, 2000. godine, kada smo okupile bend, odlučile da nam je potreban sastav koji izvodi muziku uživo i, tada nam se učinilo, a tako je sve do sada, da se narodna pesma odlično slaže s rokenrolom. U tome, naravno, postoje i neke poteškoće, jer ne trpi svaka narodna pesma mešanje sa savremenim stilovima.
U kom smislu?
- Ima pesama koje, kada se obrađuju i kada se izvlače iz svog izvornog konteksta da bi se izvele na velikoj sceni, gube svoju suštinu. Ima pesama koje predivno zvuče u a kapela stilu i ne trpe nikakve intervencije. A dešava se i obrnuto - da se uz interesantan aranžman dobije potpuno drugačija pesma, s potpuno novim značenjem. Ono što je veoma važno kada je reč o našim nastupima jeste naš pristup izvođenju narodnih pesama, u kojem veoma važnu ulogu ima režija. Mnogo mi je važno i o čemu pevam, a ne samo kako. Veoma je važno preneti smisao teksta, svaka pesma je kao mala muzička predstava.
Koliko vas inspirišu druge vrste umetnosti, film, književnost, slikarstvo?
- Veoma me inspirišu, naravno. Ja sam u detinjstvu mnogo čitala i za to sam veoma zahvalna svojoj majci. U mojoj kući je uvek bilo mnogo knjiga. Ja ni danas ne mogu da se naviknem na elektronske knjige, potrebno mi je da knjiga miriše na knjigu, da mogu da je dodirnem. Naravno, i slikarstvo koje nosi obilje emocija, ali pre svega književnost, pre svega ruska, koja je prepuna emocija i u kojoj pronalazim ogromnu inspiraciju.
Govorili ste o stilu pevanja. Da li ste imali učitelje koji su Vam bili posebno važni?
- Ja nemam vokalno muzičko obrazovanje, završila sam pozorišni institut, išla sam na časove klavira, a vokalne veštine mi je prenela mama, koja je bila profesionalna pevačica, a potom i pozorišni reditelj. Ona je veoma mnogo radila sa mnom i prenela mi svoj pogled na muziku, odnosno stav da je svaka pesma kao mala pozorišna predstava. Slušala sam i razne pevačice. Jedna od njih, koja je već umrla, bila je izvanredna Olga Sergejevna, iz Pskovske gubernije, s ruskog severa, čije se pesme mogu pronaći na internetu. Ona je predivno pevala, skupljala je ruski folklor, imala je ogroman broj ruskih pesama u repertoaru. To je autentični zvuk kojem sam težila. To nije klasično akademsko izvođenje narodnih pesama, koje mi je manje blisko. To je autentična muzika na koju ja reagujem kao zmija kad čuje fakira, odmah počinjem da reagujem. Inače, sada nikome ne bih savetovala metod učenja na greškama, jer to nosi mnoštvo manjih ili većih problema. Volela bih da sam imala nekog vokalnog nastavnika, ali tako je ispalo da nikoga nisam srela. Ipak, glasne žice zahtevaju stalni trening.