Polilaktična kiselina (PLA), materijal biljnog porekla koji se obično koristi u odeći, čašama za jednokratnu upotrebu i kontejnerima, javlja se kao održiva alternativa tradicionalnoj plastici na bazi ulja. Iako se može kompostirati u industrijskim postrojenjima, naučnici nisu bili sigurni u njegovu sposobnost prirodnog raspadanja u okeanu.
Testiranje u prirodi
Prema navodima časopisa „Njusajentist“, Sara-Džejn Rojer je sa svojim timom sa Univerziteta Kalifornija u San Dijegu uporedila starenje različitih materijala na površini okeana i deset metara ispod površine u mrežastom kavezu. Pratili su uzorke tekstila izrađene od plastike na bazi ulja, bioplastike poput PLA i prirodnih materijala kao što je pamuk, proveravajući ih i fotografišući svake nedelje. Posle 14 meseci na moru, PLA uzorak ostao je netaknut baš kao i plastika na bazi ulja, dok su se vlakna na bazi pamuka potpuno raspala i razgradila u otprilike mesec dana.
Slični rezultati i u laboratoriji
Američki naučnici ponovili su eksperiment i u laboratoriji koristeći morsku vodu i bakterije. Ni PLA ni tkanine na bazi ulja nisu pokazivale znake hemijske degradacije.
„Uopšte se nisu razgradili u prirodnom i laboratorijskom okruženju“, tvrdi Rojer.
Nedostatak svesti o materijalima koji se kupuju
Rojer ističe nedostatak svesti potrošača o materijalima koje kupuju i preporučuje izbegavanje plastike za jednokratnu upotrebu, odabir čaša za višekratnu upotrebu i smanjenje potrošnje odeće.
Studija baca svetlo na izazove povezane s plastikom koja se može kompostirati i njihovu stvarnu sposobnost razgradnje u različitim okruženjima.