Izložene su i fotografije Desanke Maksimović koje je snimio član osnivač i legatar „Adligata“ književnik Ljubivoje Ršumović i do sada nepoznata fotografija iz legata članice osnivača „Adligata“ profesorke anglistike dr Ileane Čure i Desankine prijateljice na kojoj su Desanka Maksimović, Matija Bećković i prof. Čura.
Desanka Maksimović
© Foto : Sputnjiku ustupio Adligat
Stotinu posveta ispisanih Desankinom rukom
Pisaća mašina Desanke Maksimović u „Adligat“ je došla u Legatu kompozitora Žarka Petrovića (1932 – 2018), poznatog po pesmi „Sve moje jeseni su tužne“, pobednika festivala „Beogradsko proleće“, čoveka koji je za „Jugoton“ zapisao i aranžirao veliki broj starogradskih pesama i tako ih spasao od zaborava.
„U našem fondu nalazi se više od stotinu posveta ispisanih rukom Desanke Maksimović, uglavnom upućenim njenim kolegama po peru. Odlučili smo se da ovog puta prikažemo posvetu jednom od najboljih srpskih pesnika, koji nepravedno nije dovoljno prisutan u javnosti, Petru Pajiću, i izbore iz građe iz legata Ileane Čure, Žarka Petrovića, Ljubivoja Ršumovića, zato što se radi o građi, ali i ličnostima koje zaslužuju da se i o njima priča“, izjavio je Viktor Lazić, počasni predsednik „Adligata“.
Pisaća mašina Desanke Maksimović
© Foto : Sputnjiku ustupio Adligat
Sve nam đake u Kragujevcu pobiše
Petar Pajić (1935-2017) jedan je od najznačajnijih srpskih pesnika 20. veka, pripada neosimbolistima, a jedno vreme je bio član žirija za nagradu „Desanka Maksimović“.
Bio je lični prijatelj slavne pesnikinje i sa njom uradio niz intervjua u kojima ona objašnjava nastanak „Krvave bajke“:
„Napisala sam pesmu 'Krvava bajka' treći dan posle streljanja dece. Tada sam bila u Beogradu, ali udaljena iz škole. Prošla sam jedno jutro u Prvu žensku gimnaziju, da vidim svoje učenike. Banuo je pred mene jedan čovek, kosa puna slame, izgreban, grozan, banuo je pa ni da kaže 'Pomozi Bog!', ništa – nego 'Sve nam đake u Kragujevcu pobiše!'…“.
Ta pesma je, prema njenim rečima, nastala kao one prve ljubavne pesme:
„Ona zbilja nije pisana, ona se rodila, jer je imala psihičku predspremu, prvo refren da je to bilo u zemlji seljaka. To je kao aluzija na to - aha, to je bilo u onoj zemlji koja je razbojnička, koja je seljačka, a vidite to se dogodilo u toj zemlji… Sve je bilo u meni gotovo - pesma se zaista rodila i zapisana je kad sam došla do kuće. Tako sam polako zaobišla četvrt u kojoj sam stanovala kao da nosim čašu vode na dlanu da se ne bi to što se kristališe razbilo. Sakrila sam kod kuće, hvala Bogu, pesmu gde je niko nije mogao da nađe. Dolazili su agenti…“
Desanka Maksimović
© Foto : Sputnjiku ustupio Adligat
Govorila je slavna pesnikinja Petru Pajiću i o mnogim drugim značajnim periodima svog života pa mu se poverila da voli život i da zato razmišlja o smrti:
„Ja bih mnogo zala i o sebi mogla reći, ali uvek se setim Ive Andrića i njegove mudrosti. Govorila sam mu loše o jednoj njegovoj pesmi. Kazao mi je: Nemoj, Desanka, naći će se drugi koji će to reći“.
Zadužbina Desanke Maksimović je svečanom akademijom „Iza štita poezije“ i izložbom „Moj svet“ obeležila 15. maja u Narodnoj biblioteci Srbije 125 godina od rođenja pesnikinje, a dan kasnije u Brankovini, na rođendan Desanke Maksimović, uručena je književna nagrada koja nosi njeno ime Zlati Kocić za ukupan doprinos srpskoj poeziji.