Javnosti je danas, verovatno, malo poznato da je 1960. godine kada nije bilo personalnih računara, Srbija bila jedna od 10 zemalja koje su mogle da samostalno projektuju i da proizvode velike kompjutere. Čuveni CER 10 je bio rezultat sopstvenih znanja i veština srpskih naučnika i inženjera, i u to vreme je bio uporediv sa onim što se tada radilo u svetu.
O veštačkoj inteligenciji davnih dana u Srbiji
Na to ukazuje profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu, dr Petar B. Petrović, šef Laboratorije za kibernetiku i mehatronske sisteme, član Akademije inženjerskih nauka Srbije.
Milačić, koji je preminuo u 84. godini, pre pet godina, sredinom šezdesetih godina prošlog veka inicirao je strateške programe uvođenja kompjutera u obrazovanje inženjera, istraživanja u oblasti proizvodnih tehnologija i ono najznačajnije, u fabrike industrije Srbije. Bez sumnje, možemo ga smatrati pionirom digitalizacije industrije i veštačke inteligencije.
Formirao je Centar za nove tehnologije na Mašinskom fakultetu, jedinstveni istraživačko-obrazovni resurs na našim prostorima. Tu su se prikupljala znanja iz svetskih istraživačkih centara i generisale nove ideje i rezultati koji su lansirani u industrijski prostor Srbije ali i svet. Jedan od Milačićevih đaka, Petrović kaže da su moćni naučni instituti u Srbiji decenijama pravili čuda i da i su i dalje aktivni.
Ne uzdamo se dovoljno u sopstvenu nauku
„Mislim da je današnje stanje takvo da se objektivno ne oslanjamo dovoljno na sopstvenu nauku. Ukupan koncept ekonomskog razvoja se bazira na tome da neko dođe sa strane i da nam napravi industriju. Strane investicije su, naravno, poželjne, ali kada se strategija i politika ekonomskog i industrijskog razvoja samo na tome bazira to ne može da bude dovoljno produktivno. I evidentno je da nije, jer statistički podaci neumoljivo pokazuju da smo na istorijskom minimumu po udelu industrije u stvaranju nacionalnog BDP-a“, ističe on, precizirajući da sa udelom od 13 odsto u 2021. godini, mi ne možemo da govorimo o reindustrijalizaciji.
Naš sagovornik smatra da moramo da pronađemo način kako da dosegnemo magičnu granicu od 30 procenata, ističući da je to ekonomska nužnost.
Petrović je sa grupom studenata upravo vratio iz Italije gde zajedno sa kolegama iz Italije i Francuske rade na evropskom istraživačkom projektu AVATAR, posvećenom metaversu, odnosno virtuelnoj realnosti, robotima i pametnim sistemima, fokusiranih na domen kibernetizacije proizvodnih tehnologija, odnosno platforme Industrija 4.0. Ovakvom saradnjom fundiraju se programi za obrazovanje nove generacije 'Robot-proof' mašinskih inženjera, za dolazeće doba veštačke inteligencije i pametnih mašina. Istorijski posmatrano, tu novu generaciju mašinskih inženjera možemo da razumemo i kao kontinuitet ideja profesora Milačića o digitalizaciji industrije Srbije.
Izvozili u Ameriku
„Mi smo, gledano iz ugla sadašnjosti, imali fascinantan industrijski razvoj. Zvuči gotovo potpuno neverovatno, ali Srbija je već, devedesetih godina dosegla takvu razvojnu putanju da smo napravili sopstvenu fabriku robota. Čak smo i to radili! Takođe smo izvozili numerički upravljane alatne mašine u njihovu prapostojbinu – Ameriku. Masovno. Tada moćna fabrika alatnih mašina 'Lola', nije mogla da proizvede onoliko koliko je mogla da plasira na tržište Amerike,“ napominje Petrović.
On objašnjava da je reč o mašinama koje su kompjuterom upravljane, potpuno autonomne i sposobne da same izvršavaju vrlo složene poslove u proizvodnji. Mašina alatka je mašina koja proizvodi sve druge mašine, pa i kompjutere i čipove. Ona je sama suština onoga što danas nazivamo tehnološkim suverenitetom – ključna enejbling tehnolgija za projektovanje sopstvenog razvoja u nacionalnim okvirima. Takve mašine smo samostalno projektovali i proizvodili, ne samo za sopstvene potrebe, već i za izvoz, između ostalog i na zahtevna tržišta SAD i Nemačke. Loše sprovedenom ekonomskom tradicijom takve kapacitete smo potpuno uništili, kritičan je naš sagovornik.
Srpski robot LOLA iz 1986.
© Foto : Sputnjiku ustupio profesor Petar B. Petrović
Takav pravac razvoja industrijskog sistema Srbije je suština ideje digitalizacije fabrika srpske industrije, a potekla je, kako kaže, upravo od profesora Milačića i tima njegovih saradnika na Katedri za proizvodno mašinstvo Mašinskog fakulteta u Beogradu. Ona se kasnije proširila na kompletnu akademsku kičmu proizvodnih tehnologija Srbije, od Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, na severu, pa do Mašinskog fakulteta u Nišu i Prištini, na jugu Srbije.
Milačić je preusmerio razvoj proizvodnih tehnologija ka digitalizaciji. I ne samo da su ti napori bili vezani za istraživanja, nego su oni paralelno zahvatili obrazovni segment, kao i praksu, kroz razvoj strateških nacionalnih programa za masovnu primenu kompjutera u industriji.
„Ideja je bila jasna – nema obrade metala bez obrade informacija. Atomi idu zajedno sa bitovima! Tada smo, posmatrano iz ugla današnjih strategija koje razvija Evropa u grčevitom traganju za održivim rešenjima za savladavanje takozvane 'Doline smrti', odnosno sprege sopstvene naučne zajednice i industrijskog sektora, imali skoro neverovatne modele, jedan vrlo moderan pristup po tom pitanju. Istraživački projekti su bili tesno povezani sa potrebama fabrika, a teme doktorata su bili realni izazovi industrije,“ kaže Petrović.
Četvrta industrijska revolucija
Zato, kada se danas toliko govori da smo na početku Četvrte industrijske revolucije, on ne deli to mišljenje, ili bi u suprotnom, kako kaže, morao da zaboravi sve što je radio u prethodnih 40 godina.
Međunarodna saradnja Mašinskog fakulteta sa Italijom i Francuskom na realizaciji EU projekta AVATAR na temu virtuelne realnosti, robotike i veštačke inteligencije u oblasti proizvodnih tehnologija.
© Foto : Sputnjiku ustupio profesor Petar B. Petrović
„Digitalizacija proizvodnih tehnologija je u Srbiji istraživačka konstanta decenijama. A što se tiče istraživanja u oblasti veštačke inteligencije, stanje po tom pitanju najsažetije ilustruje činjenica da nijedan magistarski, niti doktorski rad nije mogao da bude rađen a da na direktan, ili indirektan način ne bude povezan sa nekim od istraživačkih izazova koji su povezani sa temom veštačke inteligencije ili bar primene kompjutera. Da, to je zaista tako. Tako je bilo pre 30-40 godina, tako je i sada,“ naglašava naš sagovornik koji je 1982. godine diplomirao na Mašinskom fakultetu u Beogradu, na smeru Proizvodna kibernetika.
Podseća da je na to što mi danas kroz javni diskurs „otkrivamo“ gotovo kao toplu vodu, profesor Milačić davno upozoravao - da je veštačka inteligencija isto što i bomba i da zavisi u čijim je rukama poluga te veštačke pameti.
Ubojitiji od atomske bombe
Tezu da je kompjuter bomba prvi je izneo otac modernog kompjutera, Džon fon Nojman, koji je kao istraživač radio na Menhetn projektu, na pravljenju nuklearnog oružja za vreme Drugog svetskog rata u Americi. Kada su ga novinari pitali na čemu radi odgovorio je: Razmišljam o nečem mnogo važnijem od bombi. Razmišljam o kompjuterima.
„Danas zapravo, vidimo da je fon Nojman bio u pravu, da je moć kompjuterskih tehnologija tako velika da je izmenila naše društvo u svim njegovim aspektima. I ono najbitnije, mi ne znamo u kom pravcu će sve to otići. Vidite šta se dešava sa decom i kakve su zastrašujuće modele ponašanja digitalne komunikacije uspele da produkuju kod mladih generacija. Mi tu transformativnu snagu definitivno ne razumemo,“ nema dilemu naš sagovornik.
Reč je, kaže, o temi koja je vrlo kontroverzna, jer mi danas nemamo to što se zove veštačka inteligencija u pravom smislu, odnosno inteligentno ponašanje kompjutera koje je uporedivo sa ponašanjem čoveka.
Tema pametnih mašina, kako napominje, nije nova. To je izazov koji postoji još iz vremena antičke filozofije, kada su veliki mislioci poput Aristotela ili Platona, pokušavali da prodru u kognitivni prostor čoveka, da proniknu u tajne mišljenja i svesti kojima nas je priroda obdarila.
„Mašine koje misle su poslednja faza u razvoju tehnologije. Mi se nezaustavljivo približavamo takozvanom tehnološkom singularitetu, tački u razvoju tehnologije kada ćemo stvoriti mašinu koja poseduje kognitivna svojstva koja su jednaka čovekovim. Posle toga više ništa neće biti isto, jer, kako je verovao Stanislav Ulam, koji je bio učesnik Menhetn projekta, pametne mašine stvoriće još pametnije. Tako ćemo doći do superinteligencije koju čovekov mozak više neće moći da razume. Verovatno niti da je kontroliše! Do tada, moramo da budemo iskreniji. Prvo, današnji kompjuter ne može da misli, nije kreativan, a nema ni mnoge druge kognitivne dimenzije koje poseduje ljudski mozak. Sa druge strane, već danas vladamo tehnologijom koja je u nekim oblastima primene superiornija ili bar jednaka sposobnostima ljudskog mozga. Istraživači to nazivaju Narrow Artificial Intelligence, ili Narrow AI. Dakle, kompjuter je brz, računski moćan, neumoran - niko brže ne sabira i deli, niko brže ne sortira i analizira podatke, ali nije kreativan, nije pametan, nema svest. Ka generalnoj veštačkoj inteligenciji i tehnološkom singularitetu se krećemo krupnim koracima“, objašnjava profesor Mašinskog fakulteta.
Studenti Mašinskog fakulteta stiču prva praktična znanja iz tehnologije virtuelne realnosti i kolaborativne robotike.
© Foto : Sputnjika ustupio profesor Petar B. Petrović
Time bi, po njegovom mišljenju, trebalo da se bave i o tome govore i filozofi i matematičari i psiholozi, jer mi danas i dalje ne znamo principe po kojima funkcioniše ljudski mozak. Postoje samo hipoteze i verovanja. To je tehnologija, najveći izazov kojem težimo, a onog trenutka kada tu tajnu budemo otkrili, to će biti najveće otkriće u ljudskoj istoriji. Zato je , zaključio je on, predstojeće veliko okupljanje u Beogradu, konferencija Tumorou (TMRW Belgrade 2023), bitan događaj, još jedna kockica, konkretan doprinos Srbije u satavljanju velike slagalice koju zovemo veštačka inteligencija i metavers.
Beograd je do 14. maja domaćin velike evropske tehnološke konferencije koja je okupila više od 10.000 poznavalaca i ljubitelja veštačke inteligencije, blokčejna, metaversa i kompjuterskih igara.