Ovim rečima Živojin Rakočević, predsednik Udruženja novinara Srbije, opisuje osećaj nekoliko dana pošto su njega i pesnika i književnog kritičara Žarka Milenkovića kosovski policajci brutalno maltretirali u selu Preoce, nedaleko od Gračanice.
Upravo tim osećajem, koji je prema njegovim rečima dubinski, Rakočević definiše stanje u kome se nalazi srpski narod na KiM. Međutim, sa druge strane, srpski narod ima duboke mehanizme trpljenja, izgrađene ili nasleđene, zahvaljujući kojem preživljava. Naši životi ugrađeni su u sve ono što nam je u civilizacijskom smislu najvažnije – u Gračanicu ili u Dečane, objašnjava on.
„Da nema svega toga i da nema te sinteze života i naših najvažnijih kulturnih, duhovnih i državnih ostvarenja, siguran sam da se ovo ne bi moglo izdržati, ali se izdržava upravo sa tom svešću“, izričit je Rakočević.
Nepodnošljivi mrak
Dan posle maltretiranja, Rakočević i Milenković pismeno su se obratili kosovskom policijskom inspektoratu i međunarodnim organizacijama kao što je OEBS, a takođe i stranim ambasadama. Želeli su, kako kaže naš sagovornik, da vide hoće li im neko makar odgovoriti. Jedino se oglasio Majkl Devenport iz OEBS-a i potvrdio je da prate slučaj i da je policijski inspektorat dobio njihovo pismo.
Međutim, inspektorat ih nije udostojio obaveštenja da je pismo primljeno.
„To je potpuni mrak koji ovu nepodnošljivo zagušljivu atmosferu čini još mračnijom. Šta hoće kosovske vlasti sa neidentifikovanim ljudima u uniformama koji upadaju u srpske sredine i pretresaju? Mi tu i nismo nešto posebno važni, zato što nam se, posle objavljivanja vesti javilo šest, sedam ljudi koji su rekli da su isto prošli kao nas dvojica“, priča nam Rakočević.
Radi se, prema njegovim rečima, o atmosferi u kojoj jedna grupacija podiže nivo straha u životima Srba sa Kosova i Metohije i šalje poruku o neprestanoj nesigurnosti, o tome ko je gospodar prostora, šta on hoće i gde je Srbima mesto.
Krivci su uvek nealbanci
Poslednje u nizu maltretiranja Srba na Kosovu i Metohiji, kaže Rakočević, govori o opštem stanju u južnoj srpskoj pokrajini u kojoj gospodari „mutni osećaj da sve pripada kosovskim Albancima“. To je dominantno osećanje u kom su drugi uvek problem.
To da su na Kosovu i Metohiji pakao drugi, odnosno oni koji ne pripadaju albanskom nacionalnom korpusu, stara je priča kosovskih Albanaca. Međutim, već više od dvadesettri godine, Srbi sa Kosova i Metohije su ti „drugi“, neko ko je problem i koga se valja otresti.
„To je ono dominantno osećanje u kome, ako na Kosovu ništa ne radi i ništa ili vrlo malo toga funkcioniše, onda se za to mora naći krivac. Ali, problem je u tome što vi tog krivca tražite, a prepisali ste „savršene“ evropske zakone. I kršite sve ono što ste usvojili da biste se okomili tog koga ste proglasili za krivca“, objašnjava Rakočević.
U trenutku dok Albanci u velikom broju beže sa Kosova i Metohije, režim Aljbina Kurtija na sever pokrajine šalje specijalne jedinice, što je, prema rečima našeg sagovornika, paradoks. Oni su na isti način agresivni i isprepadani, kao i specijalci južno od Ibra u srpskim sredinama; i oni na isti način shvataju da im tamo nije mesto.
„Ali, vi ih šaljete u tu vatru i neprestano proizvodite problem. Proizvodnja problema je osnovna proizvodnja na Kosovu, a „drugi“, to su neprijatelji. I kada tome dodate kontekst savršeno prepisanih evropskih zakona, po kojima smo se nas dvojica žalili policijskom inspektoratu, koji je evropska tekovina, a koji ćuti i gotovo je sigurno da neće ništa uraditi, vi vidite da je kosovsko društvo, društvo potpune konfuzije, prazna ljuštura koja dvadeset i više godina sistemski progoni jednu od najugroženijih zajednica na planeti“, ističe Rakočević.
S druge strane, dodaje on, srpska zajednica na Kosovu i Metohiji ima potencijal, i taj potencijal jako iritira kosovske Albance. Radi se, kako kaže, o demokratskom potencijalu da se kaže da prištinske vlasti moraju da poštuju zakone koje su sami napisali ili prepisali. Tada dolazi do „eksplozije mržnje i netrpeljivosti i agresije“.
U zatvorima čame nevini ljudi
„Ne mogu da stalno ne podsećam – naš slučaj nije nikakav veliki slučaj. Ali, južno od Ibra u zatvorima se nalaze potpuno nevini ljudi, koji su simboli o kojima mi uopšte ne razgovaramo“, kaže Rakočević.
Naš sagovornik podseća na slučajeve Milorada Đokovića iz Vitomirice kod Peći i Gavrila Milosavljevića iz Istoka. Njih dvojica se, potpuno nevini nalaze u specijalnom zatvoru optuženi za ratne zločine koje nisu počinili.
Slučaj Milorada Đokovića posebno se ističe po paradoksalnosti. On se vratio na svoje imanje i počeo da obnavlja kuću, kada mu je skupština opštine Peći oduzela imovinu jer je na njegovom imanju, navodno, 1912. crnogorska vojska ubila neke Albance. Đoković se sudio sa opštinom Peć i na kosovskom Vrhovnom sudu dobio spor, nakon čega je optužen za ratni zločin i od juna prošle godine nalazi se u specijalnom zatvoru za ratne zločine u Podujevu. Đoković je bio jedini Srbin u Vitomirici.
„Isti je slučaj i sa Gavrilom Milosavljevićem, koji je tražio svoju imovinu. Dvadeset godina traži svoju nestalu i ubijenu majku, ne može da je nađe. Odlučio je da se vrati i završio je kao čovek koji je vršio ratne zločine“, komentariše Rakočević.
Sistem na Kosovu i Metohiji je, tako, prema Rakočevićevim rečima, u stalnoj kontradikciji i napregnutosti između evropskih zakona, koji su prepisani i nametnuti i koje prištinske vlasti ne mogu da primene i albanskih etničkih pretenzija i isključivo etničkog pogleda na svet.
„Naše pitanje bilo je da li iko može reći tim policajcima da bilo čiju etničku pripadnost stave u neki drugi plan. I to se ne dešava. I kada uđete na KiM vrlo često se dešava da vas pitaju zašto ne govorite albanski. A nametnuli su mi da plaćam porez ovom sistemu, da taj policajac poštuje zakone i da taj mi policajac kaže nešto elementarno na mom maternjem jeziku, jer je taj jezik po zakonima ravnopravan u ovom entitetu koji se zove Kosovo“, zaključuje Rakočević.
Neidentifikovana grupa policajaca sa pancirima i oružjem preksinoć je na kružnom toku u selu Preoce između 23.30 i 23.45 časova maltretirala Živojina Rakočevića i Žarka Milenkovića. Prema njihovom svedočenju, policajci, bez vidljivih identifikacionih oznaka, saterali su ih u rupu pored puta, a njihovu agresiju povećao je zahtev da se Rakočeviću i Milenkoviću obrati neko ko zna srpski. Na zahtev da se policajci identifikuju, usledio je detaljan pretres, koji Rakočević opisuje kao „vrlo neprijatan“, sa prislanjanjem na automobil i udaranje po nogama.