Saradnici okupatora su, kako ističe istoričar dr Miloš Ković, uvek spremni da drže drugima lekcije koje se svode na ono „jači-tlači“, priklonimo se jačem.
Opet će doći 1945.
„Ali uvek dođe neka 1945. godina, doći će i sada, samo je potrebno smirenje i strpljenje, bitno je izdržati i čekati priliku“ , kaže Ković, opisujući atmosferu uoči Dana pobede nad nacizmom i pokušaje da se revidira istorija Drugog svetskog rata.
Deo tih pokušaja je i odluka Kijeva da 9. maj umesto kao Dan pobede obeležava kao Dan Evrope, kako je obrazložio ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski, kao znak „svesti o evropskom identitetu ukrajinskog naroda“.
Zelenski, smatra istoričar dr Goran Miloradović, zapravo nastavlja tradiciju koja postoji od samog kraja Drugog svetskog rata, a to je pokušaj savezničke koalicije da jednu od zemalja pobednica izgura i oduzme joj pobedu nad fašističkom Nemačkom.
„SSSR nikada nije doživljavan kao ravnopravan sa zapadnim demokratijama i tu pobedu su počeli da mu oduzimaju već 1945. godine, već tokom procesa podele Evrope na istočni i zapadni blok“, ističe Miloradović.
Istorijske činjenice se ne mogu poništiti
U tom svetlu istoričar tumači i nastojanje nekih na Zapadu da izjednače komunističku i nacističku ideologiju, a Rusiju kao glavnu sledbenicu SSSR uguraju u neprijateljsku koaliciju, ali kako se istorijske činjenice ne mogu poništiti, primećuje on, menja se njihova interpretacija.
„Svi ovi oficijalni pokušaji da se nečemu da neko drugo značenje, neki drugi naziv, pa i pomeranje datuma obeležavanja - da li je Dan pobede 8. ili 9. maj svedoči o tome da se želi smaknuti ta slika prošle realnosti i da se umesto nje stavi jedna koja će biti ideološki i međunarodno-politički poželjna, da se ta slika sakrije pošto ne može da se prebriše, a da se neprijatelj nađe izvan okvira EU i NATO“, smatra Miloradović.
Kako napominje, želja je da se te vojne i političke organizacije učvrste, a ostatak sveta predstavi kao neprijateljski koji je legitimno napadati, a smisao toga leži u budućnosti: određena je meta – prva je Rusija, a druga Kina. A da bi se one napale mora se prvo stvoriti idejno jedinstvo unutar NATO i EU.
Jedan od razloga za pokušaje revidiranja istorije Drugog svetskog rata Miloš Ković vidi i u činjenici da nije izvršena do kraja denacifikacija u Evropi.
„Nemačka je 1945. kažnjena - izgubila je deo teritorije, Italija je kažnjena - izgubila je Dalmaciju i Istu, a da li su Ukrajina i Hrvatska kažnjene za saradnju s okupatorima“, pita Ković, konstatujući da je, naprotiv, Nikita Hruščov faktički ukrajinske saradnike fašista oslobodio krivice dok je u Titovoj Jugoslaviji Hrvatska čak dobila teritorije, a ujedinjena Evropa kasnije stala iza tih granica.
On podseća i na ulogu zapadnih specijalnih službi i Vatikana u spasavanju nacista kroz tzv. Pacovske kanale:
„Direktno su ih spasavale obaveštajne službe Brritanije, SAD i Vatikan slale ih na "odmor" u Kanadu i Latinsku Ameriku i spremali ih za ovaj dan. Celu SS diviziju Galicija su spasili, kompletnu diviziju.“
Zašto Evropa ćuti na veličanje Stepana Bandere
Miloradović stavlja u taj kontekst i odnos aktuelnih kijevskih vlasti prema ukrajinskom kolaboracionisti nacista Stepanu Banderi.
„Nemci su gledali da na okupiranim prostorima nađu saradnike i držali ih na različite načine lojalnim. Neki su bili nagrađivani, neki nisu. Recimo, NDH je imala viši stepen državnosti, bila priznata od 12 zemalja, dok Ukrajina to nikad nije uspela. Bandera je bio nacionalista koji je pokušavao, oslanjajući se na različite sile, da podigne Ukrajinu na nivo državnosit. Nemci to nisu dozvolili, prvo jer nisu imali poverenja u Ukrajince, drugo, jer je reč o ogromnoj teritoriji gde živi veliki broj naroda, i treće, što su sa tim prostorom imali planove koje ni Bandera nije znao - da na tom prostranstvu zaseju svoja naselja i da istrebe ne samo Ruse i Jevreje nego i same Ukrajince i da to bude velika Nemačka na istoku“, objašnjava istoričar.
Na pitanje zašto Evropa ćuti pa i povlađuje neonacističkim ispadima Ukrajine, Miloš Ković kaže da je „ćutanje znak odobravanja“ a da se tome ne treba čuditi jer postoji kontinuitet „zapadnog zova“ da periodično juriša na istočnu Evropu – tako je bilo 1914. pa 1853. i 1812...
Istoričari imaju objašnjenje i zašto je kratka pamet Evropljana kad je reč o žrtvama koje su Sovjeti dali za oslobađanje Evrope od nacizma: 600.000 građana SSSR je poginulo u oslobađanju Poljske, 380.000 dalo živote oslobađajući Češku i Mađarsku, više od 100.000 Nemačku...
„Tu je reč o nečemu što je dublje - o rusofobiji, koja je artikulisana u političkim elitama, a zatim i u širem javnom mnjenju u prvoj polovini 19. veka i po pravilu najjače u anglosaksonskom svetu. To je mešavina ljubomore prema ogromnom ruskom prostoru ali i straha od tada najjače države u Evropi. Ta biljka klija od tada. Ona je u vreme Hladnog rata dobila formu antikomunizma pri čemu se Srbi i pravoslavni Sloveni doživljavaju kao konjovoci ruskih kozaka. Iz te perspektive to je sasvim shvatljivo i čim se pojavila mogućnost da ruše spomenike crvenoarmejcima oni to rade bez trunke kajanja“, navodi Ković.
Miloradović, pak, primećuje da Evropa nije u tome homogena i da postoje duboke raseline u zapadnim društvima koje tamo pokušavaju da zacementiraju i ponište da bi bili jači prema spoljašnjim konkurentima.
„Nisam siguran da će u tome uspeti i da neće proizvesti samo još više agresivnosti u svom društvu. Raste otpor unutar tih društava“, konstatuje naš sagovornik.