Daničin lek

Ove lekovite reči izgovorila je na RTS-u dr Danica Grujičić, pokušavajući da unese notu optimizma u strašnu tragediju koja nam se dogodila. Lekovite, jer normalnost je ono što nam danas najviše nedostaje.

Dva nespojiva pojma – ubica i dete, slila su se u jedno i izazvali paniku, konsternaciju, užas, strah… Dete koje je ubijalo decu po zakonu nije krivo, ali neko jeste. I svi smo počeli da tražimo krivca, i morali da shvatimo da smo svi krivi. I novinari koji zarađuju na nesreći objavljujući neetički sve što im može doneti klikove, roditelji koji od telefona ne vide decu, vlast koja „ne radi ništa“… Naravno kriva je i Amerika i sav Zapad, i razni ”tiktokovi”, i svi mi koji nekritički prihvatamo sve što nam dolazi iz tog, „boljeg“ sveta. I sve je to, na žalost i nesreću, tačno. Počeli smo da verujemo i da smo loši ljudi, da nemamo empatije prema drugima, da smo samoživi, da ne poštujemo ništa, i nikoga... I da takvi, kakvi smo, nismo mogli da očekujemo ništa bolje. Niko, ili skoro niko u tom napadu samodestrukcije, nije zapazio ni trunku ljudskosti iako su reke ljudi pred našim očima tekle prema školi, iako su ljudi nosili cveće i igračke, i palili sveće, molili se za nesrećnu decu, za njihove roditelje, braću i sestre koji moraju da nastave da žive. Druga „reka dobra i ljubavi“ tekla je prema centru za transfuziju krvi. Bilo ih je toliko da su nadležni morali da ih zaustavljaju jer toliku količinu krvi nisu imali gde da čuvaju.

I te reke ljudi kao da je videla samo jedna osoba, ministar zdravlja, koja nije samo organizovala podređene službe da prihvate unesrećene i da urade svoj posao savršeno, nego je stigla i na mesto nesreće, i u urgentni centar, stigla je i da zapali sveću, da ode u Smederevo gde su se lečile žrtve drugog zločinca… Bila je tu i da na svim medijima objasni, da podeli informacije koje ima… Kroz suze je našla prave reči, ne da uteši - jer reči utehe ne postoje, nego da pokaže da razume bol i tugu, ali i da podseti da se mora ići dalje, i da se smrt može pobediti samo životom. Smogla je snage da se osmehne upravo govoreći o jednoj maloj pobedi, govoreći o ranjenoj devojci koja, kaže, ima neverovatnu snagu da izdrži, koja je ostala bez ruke, ali „robotika se razvija, moći će ona da koristi ruku“.

Robotika će, verovatno, moći da nadoknadi ruku, ali živote kojih više nema, ništa neće nadoknaditi. Užas koji nas je zadesio suviše je veliki da bi ostavio mesta za pohvale. Jer, Danica je radila svoj posao, i ne traži za to nikakve pohvale. Ali pokazala je da je pre svega čovek, i tako upalila tračak nade u ovom crnilu i zlu.

I dok te dve reke ljudi teku, i dok još imamo empatije za druge, ima nade da će na kraju ipak morati da pobedi život i dobro.

Jer, drugačije ne sme i ne može.