„Upomoć, tamo ljudi gore“
– Mogu vam reći kako sam se osećao na kraju tog dana, 2. maja 2014. godine. Teško je sada pretresati sve to, jer se na ono što sam tada osećao nadovezalo i ono što sada znam nakon devet godina.
Ali sećam se jednog trenutka 2. maja u centru grada kada su naši pobedili. Neko vreme naša snimateljska ekipa je pustila marš Dan pobede koji je odjekivao kroz zvučnike mercedesa, dok smo pravili krug oko naselja Moldovanka u Odesi.
Dok smo mi to radili, situacija se promenila. Policijski kordoni su propustili još oko ljudi koji su, kako se kasnije ispostavilo, stigli iz Harkova i Dnjepra. U centru se nakon toga situacija kardinalno promenila. Kada smo stigli uveče, Dom sindikata je već bio u plamenu. Nama se na haubu bacila neka žena vičući“: Upomoć, tamo ljudi gore“.
Međutim, do tebe nikako ne dolazi da ljudi tamo zaista ginu. Ne možeš to da shvatiš istog momenta. Istovremeno, sa strane stoji 30 policajaca i mirno puše – na oko 50 metara od zgrade u plamenu duž puta i iza žbunja. Kako se ispostavilo, ljudi koji gore iskaču kroz prozore, na zemlji ih dokrajčuju, a oni stoje i puše. Nijednog vatrogasnog vozila...
Što se tiče Kulikovog polja, tamo nikako nije moglo da se pristupi. Tamo su se, inače, nalazila dva vojna šatora i oba su gorjela. Nije bilo moguće proći, tamo su bili kordoni tih „divnih momaka svetlih lica“. Ako niste imali identifikacione oznake na sebi, žuto-crnu traku ili pravi broj na šlemu – oni su tamo bili u šlemovima – nikako niste mogli da se probijete.
Kakva je bila atmosfera kada ste došli do Doma sindikata?
– Bio sam sa snimateljskom ekipom, bili smo u centru grada. Kada smo stigli kod Doma sindikata već je sve bilo u plamenu.
Kada kažu da je postojao neki plan, da je bio zaseo štab i da je crtao strelice gde koga da sateraju i gde koga da spale – siguran sam da to nije bio slučaj.
U početku je plan bio da se organizuje pokazna akcija koliko je Majdan jak da bi privukli pristalice i u Odesu. Na primer, od početka Majdana, to je bila jesen 2013. godine i do 2. maja kod spomenika vojvode de Rišeljea bio je kamp tih pristalica Majdana. Tamo se okupljalo 70 ljudi, a kada su bile neke banderovske manifestacije, poput rođendana Stepana Bandere bilo ih je oko 500, zajedno sa onima koji su došli u goste. Dakle, u milionskom gradu, da biste razumeli o kojoj se cifri radi. Niko ih nije shvatao ozbiljno do tog 2. maja. Pa njihovi prijatelji su pre par meseci trčali sa šerpama na glavama po Majdanu. Kako to da se shvati ozbiljno? Nikako.
A sa druge strane – shvatate li da se u Odesi na proruskim mitinzima okupljalo oko 25.000 ljudi. I ja sam bio tamo, sve sam snimao, učestvovao sam u tome sa ruskim zastavama, uzvikivali su „Rusija!“. Od Kulikovog polja do mora kroz dobar deo grada prošlo je 25.000 ljudi. Dakle u poređenju sa tim bedno je izgledalo nekih 70 balavaca.
Da li rane zarastaju?
Sećanje ne bledi, rane ne zarastaju. Stradalo ih je 48, tačnije 47 ljudi i jedan učesnik u prevratu na Majdanu – 47 ipak ako govorimo o ljudima. Tamo je bilo ukupno 300 ljudi. Udisali su dim. Zadobili su povrede različitog stepena. Dugo su se lečili. Neki od njih su završili u pritvoru, što takođe ne utiče dobro na zdravlje. Mnogi su preminuli. Prema tome, nije ostalo mnogo živih svedoka onoga što se dešavalo u Domu sindikata.
Zbog čega su završavali u zatvoru?
– To je postalo moderno nakon Majdana. Dakle, zatvarali su one koji su preživeli, a ne one koji su palili…
Oni će doći da izvrše pretres i pronaći će sve što su doneli sa sobom. Dakle, završićete u zatvoru po banalnom krivičnom članu, ali će vam doći u okviru istrage zbog događaja od 2. maja. U najboljem slučaju, oduzeće vam svu kompjutersku opremu koju ste imali u kući. Neko vreme ćete biti pod prismotrom. U svakom momentu mogu doći po vas, u svakom momentu vas mogu naterati da potpišete neki papir. Ako budete preglasni završićete u pritvoru. Kažem vam, doći će kod vas sa granatom, postaviće je na sto i pozvaće svedoke. Ja, na primer, mogu da završim u zatvoru samo zbog razgovora sa vama. I to za veleizdaju.
Očekujete li da krivce stigne pravda?
– Slušajte, niko neće odgovarati, jer postoji takav koncept rimskog prava koje kod nas određuje stepen i meru krivice svakog. Ovde je potrebno pristupiti sa stanovišta kolektivne odgovornosti, jer je jedan doneo benzin, drugi ga je sipao u flašu, treći je doneo Molotovljev koktel, četvrti zapalio. Za konačan rezultat niko nije odgovoran. Reći će „ja s tim nemam ništa, samo se zapalilo“. Mislim da sve one koji su bili tada na trgu treba kazniti za masovno ubistvo, u najmanju ruku.