Reditelj dokumentarca o epidemiji variole vere: Kako je Jugoslavija iskorenila najsmrtonosniji virus

Dokumentarni film „Još jedno proleće“ autora Mladena Kovačevića, triler o jugoslovenskoj epidemiji velikih boginja (variole vere) 1972. godine, otvoriće 16. Beldoks festival 10. maja u Domu omladine Beograda.

Kovačević za Sputnjik otkriva zašto je odlučio da se bavi ovom temom i koliko ona ima veze sa epidemijom kovida.

- Inspiracija kovidom je očigledna. Početkom 2020. godine počeli smo da planiramo rad na novom filmu koji je trebalo da se snima u Srbiji i nekoliko drugih zemalja. Međutim, kad se dogodila pandemija delovalo je da bi takvo snimanje bilo jako komplikovano, možda čak i nemoguće sa tim restrikcijama putovanja, karantinima. Nismo bili sigurni koliko će te mere trajati i onda sam počeo da razmišljam o logistički jednostavnijem filmu, ali pre svega o filmu koji bi bio relevantan za taj trenutak u kojem smo se našli. Kad se dogodila pandemija, naši životi su se okrenuli naglavačke, naglo i neočekivano, a mnoge teme su odjednom delovale banalno. Jako brzo, razmišljajući o tome šta bi mogao da bude taj naredni film, pojavila se ideja za priču o epidemiji variole vere u Jugoslaviji 1972. godine.

- Variola je, verovatno, najopasniji, najsmrtonosniji virus u istoriji čovečanstva. Samo u 20. veku skoro pola milijarde ljudi je umrlo od variole, pre nego što je virus iskorenjen. Kada se dogodila epidemija u Jugoslaviji, taj poduhvat iskorenjivanja je bio u toku. On je ukupno trajao oko 10 godina i završen je uspešno, na iznenađenje mnogih. Variola je jedini smrtonosni virus koji je čovek uspeo da iskoreni. Jugoslovenska epidemija bila je posebno zastrašujuća, jer se dogodila neočekivano. To je poslednja epidemija variole u Evropi. Isto tako je ostala zapisana u analima svetske medicine kao jedan od najboljih primera efikasne borbe sa epidemijom jedne bolesti.

- To povlači poređenje sa sadašnjim trenutkom. Priroda kovida i variole je različita, vakcine se takođe razlikuju. Vakcina protiv variole je te 1972. bila već 100 godina u upotrebi. Iako sa daleko težim nuspojavama od novih vakcina, ona je štitila od bolesti od koje je umirao svaki peti pacijent, a oni koji su preživeli, često su ostajali obogaljeni za ceo život. Ljudi su tada verovali institucijama i ima smisla porediti reakcije društva tada i sada. Ljudi danas dovode u pitanje i vrlo lako proverive naučne činjenice i to je civilizacijski problem. Čovek koji je izgubio poverenje u institucije, traži istinu na drugom mestu, a to je najčešće nekontrolisani prostor interneta na kome sve sumnje dobijaju sumanute oblike. Ranije je prosečan građanin verovao da su odluke države za opšte dobro i nije sumnjao u njih, čak i kada su bile nepopularne kao što je vakcinacija trudnica i odojčadi živom vakcinom. Analizom svih dostupnih podataka je zaključeno da je u regionima, gde je opasnost od zaražavanja najveća, opasnost od same bolesti daleko veća od vakcine. Vakcinacija je bila uspešna – 18 miliona ljudi je vakcinisano za nekoliko nedelja, jer su ljudi verovali da je dobro da se vakcinišu.

- Naslov „Još jedno proleće“ upućuje na to da bi nekakvo poređenje trebalo da se pravi, ali mi smo u filmu izbegli sve scene trenutka u kojem je film nastao. Slikom smo ostali u potpunosti u 1972. godini. Jedino što nas vezuje za ovaj trenutak je glas profesora Zorana Radovanovića koji se priseća te epidemije sa početka svoje karijere. Čini mi se da ova priča o varioli i činjenica da je ona iskorenjena jednim globalnim poduhvatom bez obzira na političke tenzije šezdesetih i ranih sedamdesetih godina govori o jedinstvu i nadi koja može da bude u tom smislu inspirativna, ali istovremeno i upozorenje, koje ne bi smelo da izgubi na značaju. Jako su male šanse da je pandemija kovida poslednja velika medicinska tragedija koja će pogoditi čovečanstvo. U tom smislu to iskustvo epidemije variole u Jugoslaviji i celokupni poduhvat radikacije variole jeste nešto što bi moralo da zadrži značaj i van konteksta ovog trenutka. Sem naslova, ja sam se trudio da izbegnem sve direktne paralele u filmu.

- Jedan od razloga je da bih se zadržao u događajima i priči koja je 1972. započeta i završena. Suština jeste u tome da ta priča ima vrednost sama za sebe. Svako poređenje sa ovim trenutkom bi ga gurnulo u smeru polemike. Film prikazuje zvaničnu verziju događaja koji su se desili 1972. iz perspektive pouzdanog naratora koji je u tim događajima učestvovao. Radovanovićeva knjiga „Variola vera“ je poslužila kao glavni izvor scenarističke građe za film. Mi jesmo počeli da snimamo te scene svakodnevice profesora Radovanovića za vreme kovida. Međutim, kako je pandemija odmicala, delovalo nam je da su takve scene suvišne, jer su bile svuda oko nas. One kao da su urezane u svima nama tako da je neminovno da ćemo mi taj film gledati sa iskustvom kovida.

- Intimnim sećanjima doktora Radovanovića gradi se narativ filma i te arhive su tretirane tako da podsećaju na sećanja – lagano dolaze. Usporenja koja postoje u filmu pojačavaju preteći ton koji reflektuje opasnost od te strašne bolesti koja se širi zemljom i uz vrlo eksplicitne prizore lagano se gradi stil koji je na ivici medicinskog trilera, odnosno - kako neki kažu - medicinskog horora. Zvuk je stilizovan i praćen je specifičnom muzikom Jakova Munižabe.

- Nekoga će rasteretiti te scene, drugima će pojačati tenziju zbog toga što ljudi nisu svesni bolesti koja se širi. Film ima elemente trilera, jer je struktura priče takva. Virus iz bazara u Iraku ulazi u Jugoslviju neprimećen, širi se mesec dana Kosovom pre nego što je otkriven. Nastavlja da se širi beogradskim bolnicama pre nego što je otkriven ovde. Ljudi šetaju i uživaju u proleću nesvesni opasnosti. Tek kada počinje borba sa virusom, film dobija protagoniste i akciju kao pravi triler.

- Apsolutno. Ja sam znao da je to teška bolest, ali dok ne vidite materijale koji su snimljeni u samim bolnicama, u karantinima i te stravične prizore bolesti, vi u stvari nemate predstavu koliko je ona strašna. Tokom procesa montaže vi se na te prizore naviknete, ali svesni toga kako će oni da deluju na publiku. Prikazivanje takvih stvari je uvek donekle kontroverzno na filmu. Ovde je to bilo neophodno. Bez tih eksplicitnih slika stravična priroda bolesti ne bi bila tako očigledna, kao ni poduhvat njenog iskorenjavanja. Ovo je film koji priča zvaničnu verziju događaja bez nasilne dramatizacije i on je triler ili horor samo onoliko koliko to prirodno proizilazi iz takvih prizora i iz same priče.

- Prizori su zastrašujući, priča je potresna, emotivna i niko nije bio ravnodušan. Svi delimo iskustvo pandemije i ono je dodatno intenziviralo utisak filma. Nakon „Beldoksa“ nastaviće se festivalske projekcije, a plan je da tokom jeseni film uđe u bioskopsku distribuciju.