Tokom posete kineskog ministra Li Šangfua Moskvi, gde se sastao sa ruskim kolegom Sergejom Šojguom kao i sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, istaknuto je da saradnja dve zemlje utiče na stabilizovanje situacije u svetu i doprinosi smanjenju napetosti, a bilo je reči i o koordinaciji aktivnosti u pripremi zajedničkih pomorskih i vazdušnih patrola i vojnih vežbi i jačanju strateškog partnerstva u odbrambenoj sferi. Izražena je spremnost da se i vojno-tehnička saradnja dve zemlje podigne na novi nivo.
„Rusija i Kina će nastojati da revidiraju postojeći poredak u svetu. One se mogu okarakterisati kao revizionističke sile, dok kolektivni Zapad zagovara status kvo“, primećuje Milutinović, precizirajući da tu drugu grupu zemalja pored SAD, Kanade i Britanije, čine i vodeće zemlje EU poput Francuske i Nemačke ali i Japan i Australija i Južna Koreja.
Rusija i Kina upućuju izazov kolektivnom Zapadu
Rusija i Kina će, prognozira, upućivati izazove kolektivnom Zapadu gde god je to moguće i nastojati da popune vakuum tamo gde slabi uticaj Zapada i da okupe oko sebe i druge sile u usponu kao što su Indija, Brazil i mnoge druge zemlje.
To je, kako kaže Milutinović, već slučaj u Africi i Latinskoj Americi što se tiče Rusije, ali i Kine koja istovremeno osporava liderstvo Zapada i u oblasti visokih tehnologija i tehnologija budućnosti.
U potvrdu toj tezi Milutinović navodi putovanje šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova u četiri zemlje Latinske Amerike, koje je usledilo nakon njegove nedavne slične afričke turneje. Lavrov je sada boravio u Brazilu, Venecueli, Nikaragvi i Kubi.
Na pitanje kako se desilo da Latinska Amerika od dvorišta SAD sve više postaje prostor gde Vašington više ne može da nameće svoja pravila igre, Milutinović kaže da je to trend koji će se intenzivirati, pogotovu imajući u vidu novonastali koncept dve međunarodne zajednice.
Ispostavlja se da SAD nisu bile uspešne u tome da privole mnoge latinoameričke zemlje da ih slede, a naš sagovornik to objašnjava činjenicom da je svoj pristup tom regionu Vašington bazirao na beskrupuloznom izrabljivanju ljudi i resursa, dok s druge strane Rusi pa i Kinezi tim zemljama sada nude daleko povoljnije uslove saradnje koja pritom nije uvezana s ucenama, što je uobičajeni manir SAD.
„Poseta Lavrova je i pokušaj ruske diplomatije da rešava pitanja koja nije uspela da reši američka. Sada je jedinstvena prilika za to i Rusi to prepoznaju, kao i Kinezi“, kaže Milutinović, napominjući da se to ne odnosi samo na region Latinske Amerike.
Kao primer navodi uspeh Pekinga da reši rivalitet između Saudijske Arabije i Irana — uradili su dosad nezamislivo, spojili sunite i šiite i postigli nešto što je imalo krajnje malu verovatnoću da se dogodi.
„Slično je i sa uplivom Rusije na teritoriju Afrike i Latinske Amerike. Evropljani su bili zatečeni time da Rusi vezuju te zemlje za sebe, a to čine daleko povoljnijim aranžmanima saradnje sa tim zemljama“, konstatuje analitičar.
Vazalizacija Evrope
S druge strane, kreira se potpuno novi poredak i u Evropi, ali na štetu evropskih ekonomija i građana, a sve usled, kako ističe Milutinović, vazalizacije EU spram SAD.
„Ne može se imati mir i prosperitet u Evropi ukoliko Ruska Federacija nije uvučena u evropski bezbednosni poredak. Međutim, evropski pa i američki zvaničnici su doneli lošu geostratešku odluku — trebalo je da krenu u otopljavanje odnosa sa Rusijom kako bi kasnije obuzdali Kinu. Desilo se drukčije — započeli su proksi rat sa Rusijom na teritoriji Ukrajine, a sa Kinom krenuli u obuzdavanje na polju tehnologije“, navodi istraživač Instituta za evropske studije.
On primećuje da se u Evropi sad javlja izvestan otpor, recimo, kroz inicijative francuskog predsednika Emanuela Makrona koji želi da Evropa izbegne da bude uvučena u neke nove sukobe kao što su onaj između Kine i SAD oko Tajvana, ali da je u Evropi ipak dominantna struja ključnog evropskog zvaničnika, nemačkog kancelara Olafa Šolca koji je potpuno na liniji Vašingtona. Važan momenat je, kako kaže, i to što u aktuelnom postvestfalskom poretku više nema klasičnog suvereniteta zemalja već se sistem odlučivanja prenosi na potpuno druge subjekte, one koji postoje u okviru vojno-industrijskog kompleksa i multinacionalnih korporacija koje su često moćnije od pojedinih država, čak i evropskih.
Dogovori o okončanju ukrajinskog sukoba — na liniji Moskva–Vašington
Milutinović se na kraju osvrće i na ukrajinski problem, upozoravajući da on silovito ide ka potpunoj konfrontaciji Rusije i Zapada.
„Jedino održivo rešenje za Ukrajinu je bilo da proglasi neutralnost. Ali doneta je loša odluka da se Ukrajina veže za evropski bezbednosni poredak a to znači članstvo u NATO a onda i u EU“, kaže naš sagovornik, napominjući da je rat eskalirao, a da iza mirovnih predloga koji se čuju u poslednje vreme ne stoje međunarodne organizacije nego pojedinačne države ili pojedinci, kao što je francuski Emanuel Makron.
Prema navodima medija, Makronov savetnik Emanuel Bon radi na planu koji može da dovede do pregovora Rusije i Ukrajine, a nada se da će se toj inicijativi priključiti i Kina, koja je prethodno i sama iznela svoj predlog za put ka postizanju mira u Ukrajini.
Milutinović podseća na činjenicu da Ukrajina neće da pregovara, jer je ucenjena od Amerike da dalje nastavi sa svojim maksimalističkim ciljevima prema Rusiji a na sopstvenu štetu. On takođe smatra da bilo kakvi pregovori o okončanju ukrajinske krize mogu da se odvijaju samo na liniji Moskva–Vašington.
„Bilo kakvi mirovni planovi moraju da dođu ili od strane Vladimira Putina, ili od strane Džoa Bajdena, a sve ove posredničke inicijative se tumače samo kao prilika da treće zemlje iskoriste rat u Ukrajini da uvećaju svoj ugled, ostvare određeni uticaj na tom prostoru i sutra da imaju povećani kredibilitet u međunarodnim organizacijama. Nema nikakve šanse da ili američka administracija, ili Kremlj pristanu na mirovne inicijative bilo koga drugog, trećeg osim onoga što su oni zamislili da ostvare. Samo na toj relaciji može se imati neki dogovor“, uveren je Milutinović.
A povodom Makronove inicijative on postavlja još jedno opravdano pitanje: ako Nemačka i Francuska nisu mogle da garantuju Minski sporazum, pa su još priznale da se njime samo kupovalo vreme i da nije ni bila namera da bude sproveden, kako onda može da se očekuje da bilo ko iz Evrope sutra garantuje mir u Ukrajini.