Ova glumica već devet godina oživljava lik velike heroine izvodeći monodramu „Nadežda Petrović“ u režiji Božidara Đurovića u kojoj prikazuje poslednje sate Nadeždinog života.
Vreme kada su žene bile ljudi, a ljudi nadljudi
U godini obeležavanja okrugle godišnjice od rođenja velike slikarke i dobrovoljne bolničarke, koja je 1915. izgubila život u epidemiji pegavog tifusa, važno je, smatra Đurović, podsetiti se njene nadzemaljske žrtve, snage žene koja je bila nadlična.
„U njenim slikarskim potezima vidimo silinu i snagu, a takva je bila i kao bolničarka. Ali ona je bila samo žena. Mogli bismo je poistovetiti sa jednom misli Isidore Sekulić, koja je zapisala da je to vreme kada bi trebalo da su žene ljudi, a ljudi da su nadljudi. Mislim da taj opis pripada Nadeždi Petrović, jer je ona imala mušku snagu i energiju“, ističe Đurović.
Uverena da umetnost traži celog čoveka, odrekla se veridbe, braka, dece, da bi sa izbijanjem balkanskih ratova, a potom i Prvog svetskog rata svoju humanost stavila ispred umetnosti. I u poslednjim satima, obamrla od temperature i bolova, ona pokušava da ustane i pomogne ranjenicima.
„Ona je kroz umetnost pokušavala da hrabri te vojnike i ranjenike. Štafelaj je selila zajedno sa poljskom bolnicom. Slikala je predele kroz koje je prolazila te su tako nastala njena fascinantna dela 'Kosovski božuri' i 'Vezirov most', ali i portrete vojnika. U jednom trenutku je shvatila da je borba toliko nemilosrdna, da se životi gube, da vojska posustaje i da kroz umetnost ne može više da im podiže moral, da umetnost nema tu moć. To zapravo i jeste priča - da pred ratom sve gubi moć pa i umetnost. Najpotresniji deo je kada skida šinjel, prebaca ga preko platna 'Valjevske bolnice', svoje poslednje slike, i prekriva ga. Prekriva umetnost i okreće se samo borbi za čoveka i ka čoveku“, ističe Đurović.
Pred ratom sve gubi moć pa i umetnost
© Foto : Željko Jovanović
Život i smrt - ruku pod ruku
Dešavalo se da bude pred nervnim slomom kada joj donesu 20 teško ranjenih oficira.
„Ona je ipak bila iskonsko lirsko biće. Tek na krvavim komadima zemlje susrela je život i smrt kako idu pod ruku zajedno i rekla da ako poživi, nikada se neće ponovo odreći ljubavi. Poslednjih sati svog života ona ponovo proživljava neke situacije iz pređašnjeg vremena. Usled halucinacija predmeti oko nje postaju ranjenici koje je negovala, pa u jednom trenutku ugledavši jastuk, setila se kako je vojniku pridržavala glavu jer mu je vrat visio o jednoj žili. Držeći taj jastuk, blago ga njiše kao da drži dete tako da je to i sećanje na ranjenika i njena podsvesna bol za nerođenim detetom“, kaže Biljana Đurović.
Upoznajući Nadeždu kroz literaturu, njene slike, fotografije, jer ona je bila i prva žena fotoreporter, Đurović je došla do zaključka da se sve to u njoj prožimalo:
„Nikada se veliko delo nije stvorilo iz udobnosti. Velika dela se stvaraju iz žrtve. Iz ušuškanosti nema inspiracije, samo iz bola, tuge, osvešćenosti i napaćenosti naroda. Kada je Austrougarska objavila rat Srbiji, Nadežda je bila u Veneciji sa bratom Rastkom Petrovićem, na lečenju od tifusa koji je zadobila u Drugom balkanskom ratu. Kaže da je u tom trenutku zagrlila neki kamen kod Rialta i plakala glasno kao seljanka iz Sićeva. 'Zaželela sam da ponovo sa svojim seljacima i volovima zagazim u naš glib do kolena'. Rastko joj je tada rekao – 'Ovoga puta može bez tebe, ti nisi za ratište, još se nisi oporavila od bolesti. Vrati se slikanju, za to si predodređena'. Ivan Meštrović joj je isto govorio – 'Nado, zar nema drugih žena u toj tvojoj Srbiji nego sve moraš ti?'. Izgleda da su kod nje bili neodvojivi umetnost i doživljaj nacije, tog vremena i stradanja“.
Hrabro ispred svog vremena
Jedan od osnivača Kola srpskih sestara, utemeljivač srpskog modernog slikarstva, Nadežda Petrović je u svakom smislu bila ispred svog vremena.
„Naišla sam na podatak da je rekla da Kolu mogu da pristupe samo žene koje misle svojom glavom, a ne one koje misle mozgovima svojih muževa. Ne zato što je ponižavala poslušne žene, već zato što su joj bile potrebne operativne žene koje će doprineti društvu. Kolo srpskih sestara je osnovano zbog nesreće srpskog naroda na prostoru Stare Srbije i Makedonije. Nušić je dao ime, a ona je 90 minuta držala govor na osnivačkoj skupštini. Govorila je i na mitingu održanom povodom aneksije Bosne i Hercegovine i organizovala humanitarni koncert u Narodnom pozorištu za prikupljanje pomoći za Srbe iz Makedonije i Stare Srbije gde je sam Mihajlo Obrenović dao hiljadu dukata priloga. Bila je specifično hrabra - prekinuti veridbu u ono doba u jednoj tradicionalnoj Srbiji je izraz njene modernosti i ujedno samosvesnosti“, ističe Đurović.
Zar ja mogu mirno da sedim, crtam i slikam, a moj narod boluje?
© Foto : Željko Jovanović
Nadežda i Rastko ne bi mogli da budu toliki borci, smatra Đurović, da nisu imali osnovu u porodici:
„Nadeždina mlađa sestra Anđa je sa 17 godina pisala pismo Tolstoju povodom aneksije Bosne i Hercegovine, jer je u tom trenutku Rusija ćutala. Tražila je da on probudi svoj narod po tom pitanju. Napisala je: Nadam se da ćete pročitati ovo pismo bez obzira što dolazi od anonimne mlade srpske devojke. Tolstoj ne samo da je pročitao, nego je i odgovorio i zahvaljujući tom pismu počeo je da uči srpski jezik. Kada sam igrala predstavu na 108. godišnjicu od Nadeždine smrti, dok sam čitala to pismo, čuli su se uzdasi u publici zato što mnogi ne znaju da se jedna mlada devojka usudila da piše čoveku koga je nazivala velikim apostolom tog vremena“.
Borac za pravdu
Nadeždina borba za pravdu vidi se i u oštrom pismu koje je poslala ministru prosvete kada joj, kao nastavnici u Ženskoj gimnaziji, nije odobreno šestomesečno odsustvo radi usavršavanja u Minhenu.
„Dobila je samo dve nedelje. Iza te odluke stajao je politički razlog, jer je njen otac odbio da piše biografiju o plemenitom poreklu Drage Mašin. Ona se usudila i napisala vrlo oštro pismo. Nije važno ko je prekoputa, ako veruje u sebe i svoj cilj, ona će to da istera. U tom pismu je napisala da vrlo dobro zna da su umetnici dobijali odsustva pa čak i duple honorare, a da se na njoj primenjuju sve mere o štednji, da je ona dosta uradila za ovu zemlju i da na osnovu toga zaključuje da u ovoj zemlji mogu da žive samo ulizice, poltroni i nepošteni. Nadežda kaže: 'Biti umetnikom u sredini nekulturnoj, raditi i boriti se za umetnost sa svim teškoćama koje ona nosi, a na prvom mestu sa siromaštinom koja ide pod ruku sa talentima, postalo je pravilo. Stoga zaključujem da individualni ljudi valja da se povlače jer ne nalaze oslonca tamo gde treba da ga nalaze'. Tako je završila pismo ministru Žujoviću i odbila orden koji joj je ukazom te godine dat. Bila je dosledna u svojim stavovima i veliki borac“, kaže Đurović.
Ko će rađati nove sinove? Sve su pobili metak i vaš
© Foto : Željko Jovanović
Najbolje i najplemenitije
Đurović ističe da Nadeždina impozantna ličnost treba svakog od nas da podstakne da u sebi tražimo najbolje i najplemenitije:
„Kada bismo svi mi dali najbolji deo sebe, kako bi samo divno izgledala ova planeta? To nadlično u Nadeždi je put kojim treba ići. Ovo je vreme bezličnih ljudi gde se 'ja gubi u 'mi', gde se 'neko' gubi u 'niko', gde nema dovoljno prostora za autoritativnu, sugestivnu ličnost koja misli svojom glavom. To ne znači da treba odustajati na svakoj prepreci, jer iz žrtve se stvaraju velika dela i mislim da je pravi put davati sebe za opšte dobro, jer tvorac će to nagraditi“.
U monodrami Nadežda Petrović umire na nogama, zagledana visoko, nasmejana, jer odlazi pred tvorca sa svojim velikim delima i izgovara: „Više nema toliko sinova koliko ima pušaka i metaka. Ko će rađati nove sinove? Sve su pobili metak i vaš“.