Ovo za Sputnjik povodom početka suđenja vođama tzv. OVK kaže Verica Tomanović, supruga čuvenog prištinskog hirurga Andrije Tomanovića i dodaje:
„Istinu i pravdu o njegovoj sudbini očekujem 24 godine. Niko nije odgovarao za zločine. Očekujem da će sud makar biti kompetentan da to reši, da saznam šta se desilo“.
Andrija Tomanović, upravnik Hirurške klinike KBC-a i profesor Medicinskog fakulteta u Prištini otet je 24. juna 1999. godine u 13 sati. Pre toga se javio da kreće kući, posle razgovora koje je imao u dekanatu. Iako je već vladao haos, a dobijao je i anonimne pretnje, ostao je u Prištini sa svojim pacijentima, imao je obećanja mirovnjaka da će biti bezbedan.
„Krenuo je ka glavnoj kapiji, tu su ga sačekala neka kola. Nasilno su ga odveli. Od tada sve vreme živim u neizvesnosti, ne znam gde je. Od prvog dana pokušavala sam na sve načine da dođem do tog saznanja. Od kada se javio ćerki da kreće kući, mi smo okretali telefon stana, nije ga bilo do kasno u noć. Zvala sam rodbinu koja je još bila u Prištini, njegove kolege, niko nije znao da mi kaže gde je. Ujutro sam pozvala bolnici, rekli su da nije došao na posao. Imala sam kontakte i sa tim britanskim poručnikom koji je preuzeo rukovođenje bolnicom, i on je rekao da ne zna gde je“, priseća se Tomanovićeva.
"Prijatelji" Albanci ćute
O nestanku supruga ujutro je obavestila policiju Kfora i Međunarodni komitet Crvenog krsta, naš Crveni krst, kome je njen suprug u jednom periodu bio i predsednik. Obavestila je i sve ostale institucije, uzaludno.
„Pisala sam pisma, na hiljade pisama sam poslala na sve adrese, odgovor nikad u pismenoj formi nisam dobila. Ta neizvesnost traje i dan danas“.
Verica Tomanović, supruga Andrije Tomanovića otetog 24. juna 1999.
© Foto : Sputnjiku ustupio Pres centar UNS
Do mnogih porodica otetih tih dana na Kosovu i Metohiji dolazile su glasine, da su viđeni i na severu Albanije, ali ona ne želi da veruje u informacije koje nisu potvrđene. Nada se da je suđenje u Hagu prilika da se nešto ipak konačno sazna, jer oni koji sigurno znaju šta se desilo, ćute.
„Mi smo imali hiljade i hiljade prijatelja, ja sam rođena u Prištini. On je imao mnogo prijatelja, mnogo pacijenata Albanaca koji su spaseni zahvaljujući njemu. Njegova stručnost i visoki kvalitet rada su bili dokazani, svi su želeli da on bude glavni kada se leče. Ne znam kako nekome od tih pacijenata nije proradila savest, da kaže porodici šta mu se dogodilo i gde se on sada nalazi. Verujem da mnogi znaju šta se Andriji desilo, pretpostavljam da se plaše da kažu.“, dodaje žena koja deli sudbinu sa članovima Udruženja kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji.
Istinu kriju u fijokama
Ona je i predsednik Udruženja, dodaje da su porodice dugo vremena očekivale istinu o sudbinama najmilijih. Očekivali su i pravdu, do danas te pravde nije bilo, niko nije odgovarao za zločine koje je počinio.
„Očekujem da će sud biti potpuno kompetentan da reši ovu situaciju oko informacija, jer ako su obavešteni o mnogim dešavanjima, treba i da obaveste javnost o svemu tome, posebno naše porodice koje žive 24 godine, u mraku. Žive u patnji, u tuzi, u neizvesnosti koja je gora od bilo kakve istine. Mi stalno očekujemo da se ta istina saopšti porodicama, a ne da se krije u fijokama. Mnoge misije su sakrile dokumentaciju, nisu je dale na uvid Međunarodnom komitetu Crvenog krsta koji sada objedinjuje sve te podatke i sarađuje sa sudom u Hagu“.
Hirurg Andrija Tomanović, iako je dobijao anonimne pretnje, ostao je uz svoje pacijente, otet je 24. juna 1999. godine.
© Foto : Sputnjiku ustupila Verica Tomanović
Dodatni zločin prema porodicama
Tomanovićeva dodaje i da je očekivala da reaguju i pojedine zemlje, da budu odgovorne i pruže podatke koje imaju, jer su i Srbe i Albance štitile organizovane vojne jedinice. Ne veruje da niko od 50 hiljada pripadnika Kfora nije ništa video.
„Da li je moguće da nijedan vojnik nije znao za tajne zatvore, da li je moguće da oni ne znaju ko je Andrija Tomanović, on je bio prva ličnost u Prištini. Dva dana posle njegovog nestanka hiljade ljudi počele su da napuštaju grad, možda je njegova otmica bila vezna za organizovano etničko čišćenje kosovsko – metohijskog prostora“.
Naša sagovornica kaže da ne može da govori o eventualnoj pravednoj presudi Sprecijalizovanih veća Kosova, veruje da nema prava da o tome govori, da procenjuje rad suda. Ona, kaže, može da govori samo ispred porodica. Prave nema, ali porodice bi bile mirnije ako bi sud makar dao informacije koje će ih donekle umiriti.
„To očekujem od međunarodne zajednice koja je bila garant mira na Kosmetu, obećavala da će zaštititi sav narod na Kosovu i Metohiji, Albance i Srbe. Moj Andrija nije hteo da ide iz bolnice, on je hteo da nastavi svoj humanitarni rad, da leči ljude, zato je i došao u Prištinu. Da o njemu niko jednu reč ne progovori i ne kaže porodici, to je dodatni zločin“.