Reč je o adaptaciji jednog od najznačajnijih dela savremene srpske književnosti, objavljenog 1985. godine, u kome se prepliću porodična i društvena drama jedne epohe.
Mitska prošlost nije vrednija od sadašnjice
Kroz sudbinu porodice beogradskih intelektualaca Medaković, u periodu od 1890. do kraja Drugog svetskog rata, jedan od naših najznačajnijih dramskih pisaca daje prikaz tadašnje srpske istorije, iz perspektive građanske elite tog vremena.
„U fokusu predstave biće upravo ono što nas na tematskom planu jasno opominje: da konzervativni ideološko – političko - kulturološki narativ zatvorenog društva i narativ onog drugog, liberalno otvorenog društva, oblikuju našu civilizaciju oduvek. Mi ne živimo nažalost ništa posebno novo, ali svedočimo tome nanovo da mitska prošlost nije vrednija od sadašnjice, a još manje od budućnosti, da identitet nije nešto zauvek dato i u kamenu oblikovano, a za šta ga proglašavaju ultratradicionalisti, baš kao što nije ni ono lako promenljivo i konfekcijsko u šta veruju ultraliberali“, kaže reditelj Veljko Mićunović.
Očevi i oci obitavaju oko nas neprestano
Roman „Očevi i oci”, protkan izuzetnim emocionalnim nabojem, sintetizuje nacionalno iskustvo i uspostavlja racionalan pogled prema korpusu tema koje se najčešće javljaju u promišljanju statusa srpske realne i mitske situacije.
Iz krhotina sećanja Stevana Medakovića
© Foto : Sputnjiku ustupilo Narodno pozorište/Nebojša Babić
Iako ne prihvata romantizovanje prošlosti, Selenić takvu prošlost ne prezire, niti je osporava.
„Iz krhotina sećanja Stevana Medakovića gledaju nas, naše raspolućenosti, ugrožene intime, porodični raskoli i otuđivanja. Ukazuje se i jedno suštinsko nerazumevanje različitosti, pa bilo ono na nivou bazičnog po nacionalnosti ili po pitanju puko ideološkog. U nemogućnosti otklona, zarad neprestanog iskopavanja i prekopavanja istorije, očevi i oci, obitavaju oko nas neprestano - podsećaju, progone nadziru i opominju, dok se, ujedno, ispostavljaju očiglednima naši unutrašnji egzili, bolne zarobljenosti i osećanje krivice koje teglimo do dana današnjeg“, ističe Mićunović.
U umetničkom timu predstave su Kata Đermati (dramaturg), Zorana Petrov (scenograf), Marija Marković (kostimograf), Nevena Glušica (kompozitor), Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor) i Jasna Saramandić (asistent sceografa).
Očevi i oci podsećaju, progone nadziru opominju
© Foto : Sputnjiku ustupilo Narodno pozorište/Nebojša Babić
Igraju Miloš Đorđević (Milutin Medaković), Nikola Rakočević (Stevan Medaković), Aleksandar Vučković (Mihajlo Medaković), Vanja Ejdus (Elizabeta Medaković), Vanja Milačić (Rahela Blejk), Sena Đorović (Nanka), Iva Milanović (Jelena)...
„Očevi i oci“ Ateljea 212
Selenićev roman, uprkos svom značaju, nije doživeo mnogo inscenacija.
Pamti se produkcija Ateljea 212, premijerno izvedena 20. aprila 1990. godine u Narodnom pozorištu u Somboru, pošto je tada još uvek bila u toku adaptacija pozorišne zgrade u ulici Lole Ribara.
U Beogradu je premijera u novoj zgradi bila 5. juna 1992. godine.
Predstavu je režirao Zoran Ratković, dramatizaciu uradio Nenad Prokić, a publika se seća Đuze Stojiljkovića kao Stevana Medakovića, Tanje Bošković kao Elizabete, Tihomira Stanića kao mladog Stevana i igre velikog ansambla Atelje 212.
„Očevi i oci“ igrani su do novembra 2000. godine i doživeli 144 izvođenja.