Vladlen Tatarski - više od ratnog reportera

U nedelju, u kafiću u Sankt Peterburgu, eksplodirala je eksplozivna naprava u kojoj je poginuo ratni reporter Vladlen Tatarski (pravo ime Maksim Fomin). Hospitalizovana je 31 osoba. Od njih osam je u teškom stanju, još devet povređenih je na ambulantnom lečenju.

O Vladlenu Tatarskom Sputnjik je razgovarao sa Savom Fedosejevom, aktivistom i dobrovoljcem, menadžerom u knjižari „Listva“ u Sankt Peterburgu.

- Mislim da je jedan od ključnih momenata njegovog rada bilo izveštavanje bolnih tema i problema armije, koje u početku rata niko nije potezao. Kada je briga zbog odsustva bespilotnih letelica, koptera i drugih obaveštajnih sredstava bila zaboravljena, Vladlen i njegovi saradnici su bili među prvima koji su počeli da skreću pažnju na taj problem, da snabdevaju armiju i da pozivaju druge novinare, blogere, ratne reportere, volontere. Pored toga, on je potezao takve globalne probleme kao što su, na primer, sveštenici koji su dužni neposredno da žive i da budu zajedno s borbenim odredima. A pored toga, on je jedan od prvih koji je počeo da govori o PV dronovima. On je pokretao teme koje su bolne za armiju, ali nije prosto kritikovao, nego je zaista predlagao rešenja, i zbog svog medijskog uticaja i težine mogao je da rešava te probleme, da zaražava ljude svojom inicijativom, svojim optimizmom u želji za pobedom u ovom ratu. I, zaista, ogroman je njegov doprinos kao novinara, kao ratnog reportera, kao dobrovoljca koji je učestvovao u borbenim dejstvima, pokazivao svoju kompetentnost i zainteresovanost, jer je rukama dotakao bukvalno sve što se moglo opipati u tom ratu.

Najveći broj ljudi koji su na frontu smatrao ga je autoritetom. Čitaoci knjižare „Listva“ su ga veoma voleli, izdavačka kuća „Crna stotina“ je prodavala njegove knjige kao partnerske. On je zaista uspeo da ostvari veliki uticaj. Kada sam se video s njim, dešvalo se da su prilazili nepoznati čitaoci i gotovo su ga svi odmah prepoznavali, trčali, fotografisali se. Na frontu je bilo isto. Odnosno, stalno su nam naručivali knjige s njegovim potpisom, tražili da mu prenesemo video-pozdrave. Veoma je indikativno to što se običan ruski vojnik prema njemu odnosio pozitivno. U novinarskoj i političkoj sredini često su prema njemu imali dvosmislen odnos, ali među običnim ruskim vojnicima, volonterima odnos je bio vrlo jasan.

- Nastupao je u „Listvi“ 2021. godine. I tada sam se iznenadio što ima fantastičnu memoriju, jer se do tada nismo poznavali, ali sam mu bio među prijateljima na društvenoj mreži „VKontakte“. I kada sam mu prišao da mi potpiše knjigu, setio se mog prezimena i čime se bavim. I posle toga, kada sam se video s njim, čak i posle pola godine, sećao se moje profesije i uvek se šalio: „Zdravo, kovaču!“. To jest, zaista je imao odlično pamćenje i veoma human odnos prema svakome. On je realno pamtio od čega čovek živi, nudio mu svoju pomoć i uvek se veoma osetljivo odnosio prema molbama ljudi koje je smatrao svojim prijateljima. Čoveka su zaista interesovali drugi ljudi, veoma je patio zbog sudbine Donjecka, svoje rodne Makejevke. Još 2021. godine na tom sastanku on je pričao da je rat neizbežan. Čak je i naziv njegove knjige „Rat“. I pozvao je sve da se pripremaju za to da će biti bolno, teško i dugo. I tada se činilo da to prosto pričaju ljudi koji su u vojnom okruženju, da je to nešto umišljeno. A na kraju se pokazalo da je u pravu.

─ Mnogi su ga doživljavali sa stanovišta ideologije, jer je, čini mi se, nudio ljudima prilično razumljivu ideju. Predlagao je simbiozu Ruske imperije, sovjetskog perioda, savremenosti, predlagao je da se uzme najbolje od raznih lica Rusije. Predlagao je tu verziju ideologije koja bi odgovarala mnogim ruskim ljudima, mnogim starosedeocima Rusije. Privlačio je ljude iskrenošću, čak i kada negde nije bio u pravu, to je govorio, mogao je da prizna svoje greške i da pravi kompromise. Zbog toga su se prema njemu odnosili kao prema starijem bratu, on je takav čovek sa kobnim životom, kobnom biografijom, ali u isto vreme brani pravdu. Štaviše, bio je pravoslavac, što je u velikoj meri uticalo na njegove postupke i izjave.

─ Tatarski je bio više od vojnog reportera, bio je politička ličnost, dobrovoljac, pristalica oslobođenja Novorusije, Kijeva i privremeno okupiranih teritorija. Teroristički napad u Sankt Peterburgu dogodio se u dubokoj pozadini. Mislim da ne treba mi da donosimo zaključke, već politički lideri naše države. Lično, sada razmišljam kako da unajmim dodatno obezbeđenje u knjižari da bih zaštio sebe i posetioce. Jer kod nas dolazi mnogo ljudi, pre toga su nam gostovali Igor Ivanovič Strelkov, Vladimir Grubnik i drugi ljudi koji utiču na tok događaja u političkom prostoru.

─ Juče sam išao da odnesem cveće i video čoveka u vojnoj uniformi i trobojkom na kolenima i plače. Želeo sam da ga podržim, na šta mi je pokazao poznati simbol „džambo“ i rekao da ćemo sigurno pobediti. Na zatvoreni sastanak došla je žena jednog mobilisanog i rekla da je cela njihova četa gledala i čitala Tatarskog. Žena je potpisala razglednicu da je pošalje njima na front.

─ Čini mi se da je važno da je čovek zaista osam godina pripremao ljude koji su postali dobrovoljci i išli ​​na front u skladu sa svojim mogućnostima i snazi. Ja kao radnik jedne knjižare vidim da su dolazili čitaoci, vojni i civilni, koji su bili pod njegovim uticajem i spremali se za određene događaje da se ne bismo, da tako kažem, našli u lošem položaju. Ovo je priča o tome da je čovek godinama fanatično branio svoje gledište, a njegovo delo će i posle smrti sigurno biti završeno. Želim da ljudi koji žive u inostranstvu i podržavaju nas pronađu način da pomognu ruskoj vojsci, a takođe da gledaju Vladlenove intervjue i čitaju njegove knjige.