Te zemlje su, kako navodi autor, shvatile da, kakvi god problemi da postoje među njima, imaju mnogo ozbiljnijeg suparnika, a to su SAD, koje su uvele sankcije Rusiji, podržavaju status kvo kada je reč o Iranu i sada razmatraju i mogućnost uvođenja ograničenja protiv Kine – od stroge izvozne kontrole, do javne podrške Tajvanu i moguće zabrane „Tik-toka“.
Zbog toga ne čudi, kako navodi autor, što su te tri zemlje počele da razvijaju međusobnu saradnju. Iran će uskoro dobiti punopravno članstvo u Šangajskoj organizaciji za saradnju. Kina je nedavno pomogla da se zaključi sporazum Irana i Saudijske Arabije. Odnosi Irana i Rusije su „porasli kao pečurke“, a predstavnik Saveta za nacionalnu bezbednost SAD Džon Kirbi ih je nazvao „odbrambenim partnerstvom u punom obimu“.
SAD imaju ozbiljne razloge da istupaju protiv sve tri zemlje, smatra autor teksta. Kina je važan konkurent, sve autoritativniji i sve ratoborniji. Politika Irana ugrožava saveznike SAD na Bliskom istoku, a Rusija vodi specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini.
„Ponekad se čini da su SAD nadahnule svoju sopstvenu 'Legiju smrti', ali ne onu iz stripa“, navodi autor.
On konstatuje da su sami Amerikanci skloni tome da sve svoje protivnike svrstavaju u istu grupu.
U jeku „Hladnog rata“ mnogi američki političari su komunistički blok doživljavali kao monolitan. Džordž Buš je u svom čuvenom obraćanju ujedinio Iran, Irak i Severnu Koreju u „osovinu zla“, iako oni nisu sarađivali ni međusobno, ni s teroristima.
Tokom predsedničkih izbora 2012. godine Mit Romni je upozorio na rađanje „osovine autoritarizma“. I sada, videvši da najveći deo „Globalnog juga“ ne podržava sankcije protiv Rusije, Amerikanci strahuju od toga da se svet ne ujedini protiv njihove zemlje.
Autor teksta, međutim, smatra da antiamerički demarši Rusije, Kine, Irana i Severne Koreje govore samo o taktičkom karakteru njihove saradnje.
On predlaže varijante kako SAD mogu da reaguju na tu „koaliciju“. Prema njegovom mišljenju, mogu da nastave, kao i do sada, da uvode svim članicama te grupe nove sankcije i da primenjuju metode obuzdavanja.
Politikolog, međutim, upozorava na to da takve metode mogu da donesu i određene teškoće. Pre svega, u takvoj situaciji je mnogo teže skupiti koaliciju onih koji podržavaju takvo obuzdavanje. Na primer, Indija ne bi imala ništa protiv toga da istupi protiv Kine, ali ima istorijske veze s Rusijom.
Zbog toga, uveren je autor, SAD mogu samo da stvaraju zasebne koalicije za svaki konkretni slučaj, a one onda neće biti singhronizovane.
Još jedan negativan aspekt je u tome što su SAD u istorijskom smislu doživele provcat onda kada su delile svoje neprijatelje, a ne kada su ih ujedinjavale.
Tako je, na primer, bilo u vreme „Hladnog rata“, što je dovelo do otopljavanja odnosa s Jugoslavijom u vreme Tita, pedesetih godina, kao i s Kinom u vreme kada je njome vladao Mao, sedamdesetih godina. S obema državama SAD su se, kako navodi autor, zbližile na osnovu zajedničke pretnje – Sovjetskog Saveza.
A Kina je sada jedina zemlja koja može da bude konkurencija SAD. Suprotstavljanje Kini je jedna od retkih spoljnopolitičkih mera koje istinski podržavaju obe partije u SAD. Kina je pritom više od svih drugih uključena u svetski trgovinski sistem.
Amerikanci mogu da nastave svoju politiku koja pothranjuje antiameričku koaliciju, a mogu i da posvete glavnu pažnju obuzdavanju Kine i da ublaže svoj odnos prema ostalim zemljama. Ili, naprotiv, mogu da odluče da je Kina „đavo kog poznaju najbolje“ i da pokušaju da uspostave novu ravnotežu u kinesko-američkim odnosima, tvrdi autor.
S obzirom na nestabilnu globalnu situaciju autor se zalaže upravo za poslednju varijantu, priznajući, međutim, da teško da će se za nju odlučiti američke vlasti.