Japanka obnavlja srpske manastire: Nedostaje mi liturgija i sve moje mame iz Srbije /video/

To nije jedina crkva koju je obnovila,uz pomoć svog profesora i mentora Mičitaka Suzukija koji je na Hilandaru dobio i ime Sava.

Zahvaljujući ovom profesoru na magistarskim studijama Univerziteta Okajama prv put je došla u Srbiju 2002. godine, od naše zemlje je dobila stipendiju. Tri godine živela je u Beogradu, proučavajući istoriju umetnosti srednjeg veka.

Obilazila je manastire, bila u svim svetinjama na Kosovu i Metohiji, ispratila obnovu fresaka u manastiru Prohor Pčinjski, ali boravak, život u Đurđevim Stupovima bio je, kaže, potpuno drugačiji.

"Čim otvorim oči, išla sam u crkvu, živela sam kao monahinja, ujutro sam prisustvovala liturgiji, posle dva meseca sam mogla i da pevam. Kuvala sam kafu gostima, čistila konak, hranila psa čuvala, ložila kotao, veoma sam uživala. Tokom dana sam posmatrala rad konzervatora i restauratora, fotografisala, pisala osvrte", priča nam ova istoričarka umetnosti.

U tom dnevniku na jednoj društvenoj mreži ostavila je svoje utiske o Srbima, umetnosti, zidovima crkve, samim freskama. Za Sputnjik objašnjava i kako su hidrauličnim krečom popunjavane šumpljine u zidovima, a zatim same freske osvežavane bojom.

Kao istoričaru umetnosti, ne može da joj promakne ništa što je lepo i posebno, a upitana da li ima omiljenu, najlepšu sliku srpskog crkvenog slikarstva kaže;

"Najviše mi se dopada Loza Nemanjića u manastiru Dečani, sada istražujem brodarsku kompoziciju u manastiru Đurđevi Stupovi, i tamo postoji brodarski portret, vrsta vladarske kompozicije. Istražujem kako izgleda srpska brada, kako izgleda, odnosno šta nosi kralj, car, sve mi je to jako interesantno", kaže Šimada.

Od svog mentora profesora Suzukija dobila je sjajno predzanje o srpskoj srednjovekovnoj umetnosti, ali je susret sa molitvom u pravoslavnom hramu za nju bilo novo iskustvo. Želela je sve da nauči o tome.

"Posle liturgije sveštenicima postavljam mnogo pitanja, objasnili su mi, nisam mogla da razumem sve, ali malo, po malo sam shvatila. Kada sam bila u Đurđevim Stupovima imala sam svaki dan i privatno predavanje, tako da sada još bolje razumem pravoslavnu molitvu".

Šimada kaže da pravoslavna crkva u Japanu ima svega 30 hiljada vernika, trenutno živi u Jokohami, pa joj je zajednička molitva i sada dostupna, ide u crkvu koja nije daleko, čita pravoslavnu literaturu, želja joj je da sve što zna približi svojim sunarodnicima na dalekom istoku.

"Većina ne zna ništa o tome, zato sam u Japanu u poslednjih godinu dana održala pet predavanja, želim da ljudi saznaju više o Srbiji. Čula sam da će neki koji su me slušali otputovati u manastire po Srbiji. Predivno, volela bih da više Japanaca putuje u Srbiju. Stari Ras je najvažnije mesto, to Japanac teško razume, zato što oni putuju samo u Beograd i okolinu, a Ras je daleko".

Međutim stručna javnost u njenoj zemlji jako je zainteresovana za ono što je radi u Srbiji, posebno Japanski vizantološki institut.

"Za dva dana im držim predavanje, videću šta oni osećaju, očekujem da će biti dobro", kaže Šimada.

Nekoliko predavanja održala je i u Srbiji. Pred velikim auditorijumom u Čačku u gradskoj biblioteci, a u Beogradu na Akademiji za umetnost i konzervaciju Srpske pravoslavne crkve. Bila je, kaže, jako, jako nervozna, zato što je prvi put govorila pred toliko Srba, na njihovom jeziku.

Iako se Saći Šimada vratila u Japan, sudeći prema njenim objavama na društvenim mrežama, još uvek živi u Srbiji, piše na srpskom, sve njene objave vezane su za našu zemlju. Planira da dođe ponovo, ali da obiđe i manastire u Crnoj Gori i u Bosni i Hercegovini.

"Srbi ne žive samo u Srbiji, kad Srbin kaže, ajde dođi kod nas, to nije samo u Srbiji, pozvali su me prijatelji koji žive u Banjaluci. Hoću da vidim kakve su tamo freske, crkve, šta tamo ima. Hoću da znam. Takođe, planiram da slikam sa monahinjama u manastiru Končulj, japanskim akvarel bojama. Pričala sam im o tome, japanske boje su nešto posebno, one hoće da vide, tako da, imam puno planova".

Upitana šta joj najviše nedostaje iz Srbije odgovara - liturgija i zagrljaj njenih srpskh mama.

"Liturgija u manastiru Đurđevi Stupovi koja se održava skoro svako jutro, zvuk crkvenih zvona, kandila i miris tamjana, sveštenička molitva za pevnicom i sjaj jutarnjeg sunca, veoma su lepi. Menjaju se svakog dana, pa je svako jutro susret koji se dešava jednom u životu. Sve je bilo prelepo i sve sam to ponela sa sobom. Imam srpske mame, svuda u Srbiji, pa mi mnogo nedostaju njihovi zagrljaji. Ljubav srpskih mama je široka, tiha, duboka, ona je kao Tihi okean, a to je meni jako važno".

I naša država prepoznala je rad njenog profesora Suzikija Mičitake Save, odlikovan je Ordenom srpske zastave trežeg stepena. On i naša sagovornica uspeli da dobiju novac, 24 hiljade dolara, za obnovu fresaka u Đurđevim Stupovima, ali to nije jedini projekat.

"Prošle godine smo završili obnovu crkve Vaznesenja Gospodnjeg u Velikom Krčimiru, dobili smo 25 hiljada evra. To je želja našeg velikog prijatelja akademika Gojka Subotića iz Srpske akademije nauka i umetnosti. On je pozvao japanske istraživače da obnove tu crkvu u istočnoj Srbiji. Napisaću naučni rad na srpskom jeziku o tome ove godine".

Ambasadorka Srbije u Japanu Aleksandra Kovač više puta ih je ugostila u našem diplomatskom predstavništvu, a odlučila je i da organizuje i izložbu fotografija Saći Šimade iz Srbije u Tokiju, gde je takože održala dva predavanja.

"Takođe je pozivala moje sponzore u ambasadu Srbije da im se zahvali na donacijama. To je veoma važno, ambasadorka je veoma zainteresovana za moje aktivnosti , jako mi je drago zbog toga. Takva saradnja sada traje već deset godina, pa mogu da kažem i da smo prijateljice", zaključuje Šimada.