Živi li čovek po svojoj meri: Sve zagonetke grada kao mesta identiteta u Muzeju na Ušću

Kustoskinje Una Popović, Svetlana Mitić, Mišela Blanuša, Žaklina Ratković i Rajka Bošković na primeru kolekcije MSUB-a promišljale su kako umetnik doživljava urbanu sredinu, na koji način se poistovećuje sa njom, sagledava je kao celinu i kako grad utiče na njega, njegovu ličnost, identitet.

Veoma važni aspekti života u gradu mogu da se tematizuju kroz dela umetnika.

„Srđan Đile Marković je devedestih slikao amblemske likove u urbanoj celini. To su ta prelivanja iz gradske sredinu u ličnost i obratno. U tom smislu je gradska celina mnogo značajna za kreiranje umetničke poetike“, objašnjava Mitić.

Ona zapaža kod nekih umetnika kritički odnos prema gradu:

„Umetnici promišljaju kakav je trenutak u kome živimo, kakva je sredina u kojoj provodimo svoje najdragocenije vreme i kakva je njena perspektiva. Mnogo je više primera distopija. Umetnici su kao najsenzibilniji deo društva u velikoj meri zabrinuti za budućnost sveta na raznim nivoima. Instrumentalizacija čoveka je jedna od glavnih tema - čovek kao oruđe delanja. Imamo i sliku pod tim nazivom. To je ono što zabrinjava civilizaciju pa se prelama i kroz umetnički senzibilitet. Imate i ono drugo viđenje budućnosti gde bi grad trebalo da ostvari spektakularne rezultate zasnovane na razvoju tehnike. I to ima svoje granice - da se poslužimo rečima Dostojevskog da je čovek preširoka ličnost da bi mogao da se smesti u kontekst nekog idealnog društva baziranog na tehnološkom napretku“.

Izložba je podeljena u pet celina: „Privatni prostori: svakodnevica u zajedništvu“, „Semiotika grada“, „Urbani svet/globalni grad“, „Subjekat i mesto“ i „Distopija – utopija“.

Kako umetnici razmatraju privatni prostor sagledano je kroz dela Natalije Cvetković, Tomislava Gotovca, Sanje Iveković i Dalibora Martinisa, Žolta Kovača, Miodraga Krkobabića, Ota Loga, Petra Palavičinija, Milene Pavlović Barili, Zorana Popovića, Ivana Tabakovića, Milice Tomić, Bete Vukanović.

„Veliki broj dela iz Zbirke do 1950. godine je sa nežnim temama koje su obeležile građanski modernizam. Umetnik prikazuje subjektivno viđenje prostora, te tako imamo 'Portret moje majke i moje žene' Miće Popovića iz 1950. koji je bio vrlo retko izlagan. Tema je intimna - porodica, dve gospođe. U predratnom slikarstvu ta tema je predstavljala mejnstrim, a pedesetih godina opire se osnovnoj ideološkoj matrici. Možemo pratiti, kroz takve primere, kako se formira nova umetnička klima. Ta tema je dominirala u prvoj polovini prošlog veka, dok kasnije dobija drugo značenje. Vrlo često može da bude predmet poigravanja, preispitivanja, učitavanja drugih sadržaja koji nisu primereni porodici“, pojašnjava Mitić.

Mitić kaže da postoji mnogo umetnika koji se raduju životu i slave ga, ali s druge strane postoje dela koja samo na prvi pogled deluju optimistično:

„Imate čitav niz radova malog formata koji govore o zadovoljstvu života i trenutnom uživanju, kao što su prizori plaža, sporta i svakodnevice, sve ono što može biti veoma podsticajno i ukazuje da čovek živi po svojoj meri. Vrlo su zanimljivi i oni radovi koji na prvom nivou odaju jedan utisak, a dubljom analizom shvatite da je njihova poruka drugačija. Primer je Krsta Hegedušić i njegov rad 'Dvorište'. U prvom planu je zatvoreno sivo dvorište, u kome je čovek sa biciklom. On sve vreme zapravo govori o odsustvu topline, ljudske komunikacije, nestanku prirode. Umetnička dela ne moraju da budu ekspresivna, mogu da imaju te skrivene poruke“.

Svaki grad, naglašava naša sagovornica, ima neku svoju atmosferu čak i kada se ona počne gubiti u nekim globalnim razmerama.

Društvenu angažovanost Mitić najviše pronalazi kod mladih umetnika:

„Jako puno fotografa se bavi time i mnogo je takvih dela na izložbi. Društvena angažovanost je svojstvena mediju fotografije što vidimo kod Goranke Matić i Ivana Petrovića. Žolt Kovač kao umetnik, na primer, zastupa stanovište da se društvene promene dešavaju na nivou pojedinca, na nivou svakog od nas. Tek preispitivanjem samog sebe i postojećeg sistema vrednosti, možemo kao društvo da se pojavimo kao zreli i odrasli“.

Na izloži, koja će biti otvorena do 20. avgusta, mogu se videti i dela koja su retko izlagana ili su prvi put pred publikom, poput slike „Plaža“ Petra Đorđevića iz 1972. i niza skulpura i fotografija.