Kao scenario za film: Velika srpska šampionka opasnog životnog neprijatelja pogodila pravo u centar

„Znam kako je ruskim i beloruskim sportistima, isto mi je bilo na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992., pa i u Francuskoj na prvenstvu Evrope, bez moje zastave, moje himne, bez Srbije. Stvarno je glupo, ali zapravo vidite kolika je njihova nemoć. To je očajnički potez tih sila, kada udare na sportiste“, kaže na početku razgovora za Sputnjik Lidija Mihajlović.

Niski udarac politike svetskih moćnika je prva situacija u kojoj se osetila nemoćno, ali je pobedila, jer, kako kaže, nema odustajanja.

Više od 25 godina bila je reprezentativac Srbije u streljaštvu, učesnik je i Olimpijade u Pekingu 2008. godine, osvojila je 7. mesto. Pred to takmičenje proglašena je brojem 1, bila je najbolji strelac sveta, prva na rang listi, osvajač Kristalnog globusa, bronzane svetske medalje i pojedinačne srebrne, a onda su krenula velika iskušenja.

Njena porodica prvo se borila sa bratovom bolešću, otac mu je donirao bubreg. Nedugo posle ovog stravičnog udarca za porodicu, tokom kojeg je osvojila Svetski kup u Kini, shvatila je da je i ona bolesna.

„Primetila sam da su mi noge nekako drugačije otečene, da, stojim, treniram, putujem, avioni, prespavam i sve je ok, ali otok nije prolazio nekoliko dana. Požalila sam se upravo bratu, on me je uputio na njegovu doktorku koja je postala i moja, Karolina Paunović, ona je nefrolog u Nišu. Uradili smo jedan nalaz, ona je samo rekla, pa otkud sad ovo i tebi“.

Konstatovano je da Lidiji propadaju oba bubrega, u tom stanju pucala je na Svetskom prvenstvu u Minhenu, malim kalibrom, osvojila treće mesto ekipno. To je neverovatan uspeh, s obzirom na okolnosti u kojima je morala da se bori. Bila je pod strogom kontrolom antidoping komisije zbog lekova koje je uzimala.

„Pazi šta jedeš, nemoj naporno, gde nemoj naporno, ne može bez napora na treningu. Nema odustajanja, trenirala sam, očekivao me je Svetski kup, više sam se plašila puta do Kine, baš je daleko, a Svetko prvenstvo, nije se dovodilo u pitanje. Otpucam jedan stav, pa odem do toaleta, izmerim pritisak, pa otpucam drugi, ponovo do taoaleta, izmerim pritisak, pa mala pauza, pa nastavim sa gađanjem, tako sam se nekako izvukla“.

U istim mukama u finalu Svetskog kupa u Kini uzela je medalju, zlato, bila je prva. Pucala je i na Svetskom kupu u Koreji, Sidneju. Kaže da se zapravo zaboravila.

Možda upravo zbog te odluke Lidija je imala sreću da u rekordnom roku dobije novi bubureg, mesec dana nakon što je krenula na dijalizu. Jurili su je po Makedoniji gde je tražila alternativni lek, da joj to kažu. Našili su je tek uveče u kafani „Biser“ u Nišu, pored njenog kluba.

„Kažem, eto, u kafani možete i bubreg da dobijete, sedeli smo tu, odmarali, trebalo je sutradan da odem na dijalizu, a vlasinca kafane kaže, dođi ovamo, zovu te sa nefrologije“.

U međuvremenu, izgubila je brata, taj gubitak nikada se ne preboli, ali i njega je podnela zahvaljujući sportskom srcu, neko dobije, neko izgubi. Osam godina živela je zahvalna nekome ko joj je produžio život, bez takmičenja, ali srećna što svoje znanje može da prenese drugima.

Lidija Mihajlović preživela je još jedan izazov, o bolesti bubrega znala je sve, korona, za nju se , kaže uopšte nije pripremila. Klinička slika bila je kritična, ali je disala, disala, kao sa prstom na obaraču.

„Nije bila opcija da je neću to da preživim, 23 dana bila sam na kiseoniku, plašila sam se samo da mi bubreg ne otkaže. U istoj bolnici umrla je moja snaja, samo zid je delio od sina, mog bratanca. On je preživeo, neko dobije, neko izgubi, kao u sportu“, kaže Mihajlovićeva.

Zahvaljujući ovoj ženi borcu streljački sport postao je ponovo popularan u Nišu. Kao trener borila sa za svako dete, za sve, u nemogućim uslovima. Političari su je primali, slikali se, ali nikad niko nije uradio ništa konkretno da grad dobije pravu streljanu. Čula je da premijer Aleksandar Vučić dolazi u Niš i da će tokom sedam dana boravka u kasarni primati građane.

„Pustila sam mejl, odgovorili su mi za 15 minuta da će me primiti, to je bilo u Domu vojske, sačekala sam među ostalim građanima. Rekla sam da nisam došla ništa privatno da tražim, da rešim svoje probleme, došla sam u ime sporta, u ime streljačkog sporta. Da imamo projekat, a on kaže, jao Lido, to je puno para. Rekla sam jeste, ali to se radi posle 150 godina. Pitao je da li može da bude manje, objasnila sam da od Smedereva,koje ima streljanu, do bugarske granice, ceo jug, svi gradovi nemaju ništa“.

Tako je Niš postao centar streljaštva na Balkanu, ima najbolju streljanu, sa najboljim trenerom. Junorke Streljačkog kluba „Niš 1881“, najbolje su u Srbiji, a Lida, čini se, ima naslednicu, Ljiljanu Cvetković. Svaki put puca ravno u metu, iako još nema 17 godina. Upravo se sa Prvenstva Evrope iz Talina vratila sa četvrtim mestom i ekipnom bronzom.

Niš je dao i najboljeg juniora, juniorskog rekordera Andriju Milovanovića, koji je bio i seniorski prvak države, učesnik je Olimpijade za mlade.

„Ne mogu svi da budu uspešni, najvažnije je zaista da se deca sklone sa ulice, da nauče da borba nikada ne prestaje. Moj sport me je naučio da donosim pravilne odluke, da se borim. I da plačem, ali da ne odustanem. Uz sport i teže situacije se lakše podnose. Sve je drugačije“, kaže Lidija Mihajlović i poručuje da je donorstvo najhumaniji čin, ali da je i sportski.