Ovo nema nigde: Srpski đaci osetili čudesa na Hilandaru dok im kod kuće pune glavu...

Kada je Hilandar goreo u požaru, profesor Poljoprivredne škole u Požegi, Milovan Vuksanović, zapitao se kako bi mogao da doprinese obnovi Svete srpske carske lavre - onako kako najbolje ume, da pomogne manastiru radom, ali da pomogne i svojim učenicima.

Poveo je đake da deo stručne prakse obave na Svetoj Gori. Nije morao da ubeđuje manastir da ih primi, rado su pristali, kao i đaci, jer iskustvo rada u vinogradima i maslinicima Hilandara za njih je dragoceno.

„Mi u požeškoj kotlini nemamo plantažne vinograde, zbog klime, nepovoljnih klimatskih uslova. Onda sam, kako kažu monasi, uz božiji blagoslov, tada dobio saglasnost Ministarstva prosvete i školske uprave Užica da možemo dovesti grupu učenika da odrade deo prakse na imanju, tako da ovo sada dobija konotaciju nekakvog kampa“, kaže ovaj među đacima omiljeni profesor.

Međutim, iskustvo rada u vinogradu i maslinicima nije jedini motivi koji odvodi učenike Poljoprivredne škole u Hilandar. Oni jako dobro znaju na koje mesto idu, kakvu su jedinstvenu priliku dobili.

„Pre svega je važno zbog srpske istorije, ali to je i najsvetije mesto pravoslavlja, to je mesto koje treba da poseti ne samo svaki Srbin, već i svaki pravoslavac. Ja to ne mogu ljudima da opišem, to ustajanje svako jutro, nekad u dva, nekad u tri, četiri, to je nebitno, a budan si sve do devet uveče. Stajanje, liturgije traju, to je neka viša sila, nije ti teško, možeš, i drago ti je kad to uradiš. Jedeš dvaput dnevno, ideš na liturgije, radiš, a opet si odmoran“, kaže učenik Dušan Antonijević.

Njegov drug Vukašin Jovanović dodaje da je rad na imanju svetogorskog manastira važan iz još jednog razloga;

„Prvo u školskom sistemu, ali i sa svih strana, trenutno nas "rokaju" nekom evropeizacijom, da nas stave u neki sistem, da izgubimo ono što nas čini Srbima, ono što čini našu veru, našu istoriju. Vidite, odlazak na Svetu Goru je, ne samo doživljaj da vidite manastir, crkvu, pomolite se, doživljaj je da vidite vašu istoriju, da se vratite u korene“.

Kada je pre nešto više od decenije započelo podizanje novih nasada vinove loze na posedima Hilandara, ukazala se potreba za više radne snage. Ovde su tokom sezone orezivanja boravili i radnici iz različitih delova Srbije, ali učenici nisu bili samo radnici, oni su za manastir i mladi ljudi kojima je potrebno učenje i iz drugih oblasti. Posle nekoliko poseta, došlo je do proširenja saradnje.

„Prvi put smo ove godine imali i veroučitelja. Sada, kada saberemo dnevne obaveze učenika, uz jutarnju liturgiju, dnevne obaveze u vinogradu, popodnevni rad u delu manastirskog dvorišta i večernju službu, oni su bukvalno u celodnevnom učenju“, objašnjava profesor Vuksanović.

Ima i onih koji na ovo sveto mesto nisu išli prvi put, učenik Danijel Spasić sa radošću je prihvatio drugi poziv profesora Vuksanovića da ode u Hilandar.

„Tamo je drugačiji skroz svet, drugačiji su ljudi, mnogo su bolji, miroljubivi su, osetiš neki mir, drugačije je. Glavni utisak ove godine je što smo obišli i druge manastire, nove ljude sam upoznao, a koga god upoznaš ovde, svi imaju neku svoju priču, neki razlog zbog koga su došli. Taj monaški život koji sam video, jednostavno, ceo moj budući život, ostatak života, biće drugačiji u odnosu na prethodni“, kaže Spasić.

Poslednjeg dana boravka u Hilandaru učenike je primio iguman Metodije, zahvalio se na pomoći i svima uručio poklone.

Direktor Poljoprivredne škole u Požegi Kojo Bošković za Sputnjik kaže da nema razloga da se saradnja sa Hilandarom ne nastavi.

„Trudimo se da deci ponudimo najbolje uslove, imamo i đački dom, učenici naše škole većinom su deca iz ruralnih područja našeg kraja, ali i da ih uputimo na one koji mogu da im pruže dalje znanje“, kaže Bošković.

Škola na svom sajtu trenutno promoviše projekat „Rosotrudničestva“, studiranje u Rusiji, čiji konkurs u našoj zemlji realizuje Ruski dom. Ova stručna škola ima ugovor o saradnji sa Brjanskim državnim agrarnim univerzitetom i Beloruskom državnom poljoprivrednom akademijom.