U aktuelnim političkim okolnostima, ističe Šainović, uočavaju se dva kontinuiteta: Zapad želi da završi ono što je i započeo — nezavisno Kosovo, a Srbija to odbija i traži rešenje za Zajednicu srpskih opština, za institucionalno organizovanje Srba na Kosovu i Metohiji uz uticaj Srbije i Srpske pravoslavne crkve.
„U susret razgovorima u Ohridu treba precizirati da je ovo što predstavnici EU nazivaju sporazumom zapravo okvir koji namerno ima opšta mesta, a u nekim delovima je i konfuzan. To nije sporazum, on tek treba da se desi ali prvo treba da se završi posao sa ZSO“, ocenjuje Šainović u razgovoru za Sputnjik.
Kako da potpišemo i šesti
On smatra da nakon deset godina pregovaranja predsednik Srbije ima kredibilitet da kaže da već postoji pet sporazuma koje je predložio, potpisao i prekršio Zapad i da postavi pitanje „kako da potpišem šesti“. Da se ne poštuju Kumanovski sporazum, Povelja UN, Rezolucija 1244, Briselski i Vašingtonski sporazum više puta upozoravao je i predsednik Vučić.
Šainović ističe da pošto je stav Srbije da neće priznati Kosovo toliko čvrst, jer to nije politička volja samo šefa ove države, već celog naroda i postepeno se gubi termin međusobnog priznanja, najvažnije pitanje će biti ZSO.
„Predstavnici Kosova insistiraju da ZSO bude u skladu sa njihovim Ustavom, a ako mi kažemo da treba da bude u skladu sa našim Ustavom onda smo odmah završili priču. Mi ćemo insistirati na onome što je potpisano u Briselu, jer za to imamo kredibilitet. Ako EU nije spremna da sprovede ono što je potpisala, onda će i ovaj okvir odnosno predlog trajati 200 godina“, ocenjuje naš sagovornik.
Prete ali moramo da ostanemo pri našim crvenim linijama
Sastanak u Ohridu 18. marta deo je procesa koji treba da utvrdi da li su se Beograd i Priština dogovorili oko implementacije predloga za normalizaciju odnosa koji bi trebalo da se predstavi Evropskom savetu 23. i 24. marta. Nikola Šainović podseća da smo se u prošlosti suočavali sa vojnim pretnjama, a da nas sada uslovljavaju ekonomskim sankcijama. To, prema njegovom mišljenju, ne treba ignorisati, jer smo svesni da iako ih neće izglasati Savet bezbednosti, hoće sve okolne zemlje koje su članice Alijanse.
„Pretnja jeste realna ali mi moramo da ostanemo pri našim crvenim linijama, a to je da ne prihvatamo priznanje Kosova kao teritorije pod okvirom Ujedinjenih nacija. Postoji mnogo takvih teritorija kao što je recimo Tajvan, a mi u ovoj situaciji treba da sačuvamo odstupnicu i vitalne interese. Mi smo ratovali sve dok nismo dobili rezoluciju UN u kojoj je navedeno da je suverenitet tadašnje SRJ na Kosovu nesporan“, podseća Šainović.
Kontinuitet — ključna reč za kosovski problem
Sve ove pritiske, dodaje on, treba da posmatramo realno zbog svega navedenog ali ne smemo da izgubimo suverenitet, nacionalni integritet, kao ni ekonomski razvoj. Treba da vodimo računa šta ostavljamo deci, jer sav kontinuitet kosovskog problema govori o težini odgovornosti.
„Kontinuitet je ključna reč za kosovski problem. Ko god seo u stolicu na Andrićevom vencu, njemu na stolu stoji cela istorija Kosova i posledica koji je ostavio svaki sloj, a koje ne može niko da promeni. Oni koji žele da ovladaju ovim prostorom žele da nam nameću floskule od kojih je ključna da je ceo problem nastao sa Slobodanom Miloševićem. A nastao je mnogo ranije, još 1981. odmah nakon smrti Josipa Broza Tita“, objašnjava Šainović za Sputnjik.
Zašto je Evropska unija napokon objavila tzv. francusko-nemački plan i šta se njime zapravo predviđa, bila je jedna od tema emisije „Novi Sputnjik poredak“: