Njen svet je drugačiji: Srpska superbaka pola veka pomaže drugima – ima dragoceni savet za sve

Od kada je sedamdesetih godina završila kurs za medicinsku sestru, da pomogne i u ratu i u miru, ne prestaje da pomaže. Nije stala ni tokom pandemije, iako joj je zbog godina, a rođena je 1937, preporučeno da se izoluje, nije prestala da čini dobra dela.

"Volontiranje je moje veliko zadovoljstvo, to je deo mog života, osećam obavezu prema mojim sugrađanima u MZ Topčidersko brdo - Senjak, da pomognem onima kojima je pomoć potrebna, a smatram da svi treba da pomognemo ako želimo da nam bude bolje, pravednije i humanije mesto za život. Prvi korak je da budemo volonteri i to u sredini u kojoj živimo, gde nas ljudi znaju, gaje poverenje u nas".

Baka Danica dodaje da treba od malih nogu da učimo svoju decu da budu humani, da pomažu druge, da je starost veliko iskustvo, a kada je pored nje mladost, mladi volonteri, to je odličan spoj za saradnju, za svaku akciju.

"Stariji ljudi nisu teret društvu, oni su i korisni i potrebni društvu. Mi volonteri u Crvenom Krstu, i mladi i stari, obilazimo osobe koje žive same, da se ne osećaju usamljeno, zaboravljeno, da su teret društva. Sam dolazak u posetu i osmeh ih oraspoloži i drugačije razmišljaju".

Ova nastavnica matematike i fizike u penziji 53 godine brine o svakome kome je pomoć potrebna, tako je naučena i u porodici Jovanović u kojoj je odrasla. Kada se udala, brinula je o svojoj, ima dva sina. Jedan je daleko u Kanadi, živi od klasične muzike, drugi je ostao u Beogradu, pa Danica danas uživa u društvu unuke. Za nju nađe vremena, svi drugi moraju da stanu u red, jer potrebna je nemoćnim komšijama.

Ona je i spona starih i usamljenih sa većinom institucija, upućuje ih gde da završe neki administrativni posao, ali i učestvuje u građanskim inicijativama. Jedna porodica nije iseljena iz kuće, iako zakon nije bio na njenoj strani, uspela je da prizove savest i humanost nadležnih.

Predavala je u Beogradu, na zameni, ali više je radila na selu, u bosanskim planinama. To iskustvo, težak život na selu, bilo joj je, kaže važno da se opredeli da pomaže ljudima kad god i koliko god može.

Sigurna je da sve što ima od osobina čovek nosi iz porodice, njen pradeda bio je sveštenik, imao je dvanaestoro dece, sve sinove poslao je iz sela između Loznice i Šapca na školovanje, njen otac završio je farmaciju. Deca su brinula jedna o drugima, bila u profesijama u kojima pomažu ljudima, ali to im je pre svega bila moralna obaveza koju su i njoj preneli.

Posvećenost i dobročinstvo ove Beograđanke velikog srca i neverovatne energije prepoznati su bezbroj puta, njene plakete i medalje teško je izbrojati, a služba Omladinske terenske jedinice Crvenog Krsta sa Savskog venca nosi ime Danica Šmic. Poslednje priznanje, „Dobročinitelj“, ova heroina volonterstva dobila je od Vlade Srbije. Odbila je da po nju dođe limuzina, što da je voze, kad može da hoda, pešačenje joj je druga ljubav.

"Kad sam radila u Bosni, tamo su kuće udaljene, sve, nemate prevoz, dva kilometra ste od glavnog puta u selu bez struje, u šumi. To je bio početni trening, kad se vratim u grad, imam želju da pešačim, da idem. Uključila sam se u planinarsko društvo 2004., dok sam decu podizala nisam mogla, išli su i u muzičku školu".

Sa "Pobedom" baka Danica osvojila je Bukulju, Zlatibor, Kopaonik, Zlatar, Divčibare, posebno voli Deliblatsku peščaru. Stigla je i do sina u Kanadu, više puta, vraćala se zbog unuka, ali i Nijagarinih vodopada kojima je opčinjena. Stigla je i do Njujorka i drugih velikih gradova preko okeana.

Gospođa Danica nerado govori na temu zašto ne pomažemo drugima kao ranije, njen svet je drugačiji, ona nema vremena za loše vesti i loše ljude. Ipak, ne može da ne primeti promenu, a ima i savet, važno je osluškivati mlade.

Jednom je u školi primetila da je jedan od učenika izuzetno neraspoložen, pitala je šta se desilo, priznao je da je ukrao novac iz crkve, uzeo sa ikone, privukao ga je. Rekla mu je da može to da ispravi, kajanjem i pravim postupkom.

"Da se pomoliš što si greh uradio, kad dođeš do nekih para, kad dobiješ džeparac od roditelja, znaš koju si sumu uzeo, ti nosi pomalo i vraćaj taj novac kojim si oštetio crkvu. To je veliki greh, nikad nemoj to da radiš, to i svojim drugovima kaži. Godine su prolazile, sad taj moj učenik ima porodicu, lepo vaspitava svoju decu, to mi je veoma drago, a i što sad slobodno idemo u crkvu, poštujemo našu veru".

Najstarija volonterka Crvenog Krsta pamti tri bombardovanja Beograda, za Sputnjik govori kako je preživela prvoaprilsko, da majka nije insistirala da iz skloništa u Karađorđevom parku odu u hram Svetog Save, ne bi preživeli.