Kad Amerika potpuno zavlada nad svojim saveznicima to se naziva – ujedinjenje Zapada /video/

Čovek se predstavlja kao bivši „pisac Putinovih govora“, što valjda upućuje da ga treba shvatati ozbiljno.

Međutim, prema dostupnim biografskim podacima, dotični je u periodu od 2008 – 2010. godine radio u vladinoj službi za pripremu javnih istupa, nakon čega se vratio u rodni Baškortostan. Na osnovu jednog podatka, dakle, pojedinac može tvrditi kako je bio nešto, a publika mu može verovati ili ne.

Istovremeno, ignorisanje ili čak obezvređivanje onoga što je uradio Sejmur Herš, upućuje javnost da njega ne treba shvatiti ozbiljno. Iako podaci iz Heršove biografije govore za sebe.

Svejedno, istinoljubive kolege upozoravaju da je „selektivno birao činjenice kako u toj priči ne bi bilo kontradikcija“, kako „nije poštovao novinarske standarde“ bazirajući priču na tvrdnjama jednog anonimnog izvora, a neki mu spočitavaju i da „pomaže samo jednom čoveku: Vladimiru Putinu“.

Još od sredine marta 2022. godine, u trenucima kada je artikulisana antiruska politika SAD, G7, EU i još nekolicine zemalja spremnih da to prate, počela se intenzivno koristiti teza o „nikad homogenijem Zapadu“.

Toliko homogenom da su i tradicionalno neutralne Švedska i Finska krenule u NATO. Putin se preračunao, Rusija je akcijom ujedinila ceo Zapad protiv sebe! Kao da taj „ceo Zapad“ nije zajednički radio protiv Rusije i pre toga!?

Tačno je, naravno, da se unutar zapadnog bloka mnogo toga promenilo posle eskalacije Ukrajinske krize. Najpre nakon one prve eskalacije 2014. a zatim i osam godina kasnije u periodu totalne antiruske histerije.

Konačni ishod je da se tim promenama NATO i EU u potpunosti fokusiraju na istočnoevropski areal kao najvažnije tekuće geopolitičko pitanje. Imaju oni u svemu tome i dugoročnu računicu, koja se tiče konfrontacije sa Kinom, no to je druga tema.

Usaglašavanje međusobnih strategija, veća izdvajanja za vojne namene, ustanovljavanje novih tela za bolju koordinaciju i jedinstveno delovanje, izvođenja zajedničkih vojnih vežbi na istočnim granicama, naposletku i planirano širenje NATO, naoružavanje Kijeva i zavođenje sankcija protiv Rusije - ukazuju da ništa više nije isto.

Spolja posmatrano, još se može učiniti i kako su to dokazi nikad veće homogenizacije, povećavanja međuzavisnosti po političkim i vojnim linijama. Ali, iznutra posmatrano, oko svega se postavljaju najmanje tri pitanja. Prvo: kako se osigurava homogenizacija? Drugo: kakvi su efekti te homogenizacije? I treće: koji je cilj ovog projekta?

Ujedinjenja, savezništva, integracije, čak i kada za njih postoji nesumnjiv interes više strana, moraju biti dobro objašnjene, obrazložene, politički podržane, neophodni su im i kooperativnost elite i podrška široke javnosti kako bi se osigurao legitimitet.

Taj dugi put osiguravanja legitimiteta u ovom konkretnom slučaju ubrzan je preteranom upotrebom propagande, podrazumevajućim psihološkim operacijama („psi – ops“) i bezobalnim korišćenjem svih raspoloživih medijskih resursa. Nesumnjivo, rezultat je postignut brzo u mesecima nakon rasplamsavanja oružanog sukoba i to je primetno i kada se pogledaju reakcije elite i raspoloženje javnosti u tom periodu.

Ipak, uprkos kolosalnom projektu koji je doneo brz rezultat, protokom vremena sve je bilo teže sačuvati efekte. Tu dolazimo do odgovora na drugo pitanje i vraćanja na dve ilustracije sa početka teksta.

Tokom kolosalnog projekta prostor je otvaran likovima poput Galjamova, a zatvaran je za ljude poput Herša.

Nužnost da se za potrebe propagande, „psi-ops“ – a, punjenja medijskog prostora i kontinuiteta kampanje svakodnevno stvaraju informacije i održava tenzija, uzrokovali su da je produkcija toliko obimna da se to više ne može ispratiti sa postojećim kapacitetima. Zato se prostor otvara raznim likovima sumnjivog kredibiliteta i sa vrlo, vrlo diskutabilnim tvrdnjama. Istovremeno, želeći da završi svoje nedovršene poslove od strateškog značaja ključna zapadna zemlja – SAD, koristila je trenutak. Tako se odigrala i diverzija na Severnom toku. Problem sa tom stvari glasi: što je brzo, to je i kuso.

Ostalo je bezbroj tragova tokom pripreme i izvođenja, koji su čak i pre Heršovog članka ukazivali na najverovatnijeg počinioca. Sada, pošto ljudi poput Herša i dalje imaju kredibilitet, a tvrdnje zasnivaju na temeljno proverenim podacima (najčešće im u obradi podataka i pisanju članka pomaže veći broj asistenata i konsultanata), objavljeno je teško sakriti.

Logična posledica svega je da se javljaju nedoumice u javnosti, što onda utiče na kolebljivost u stavovima i stagnaciju podrške na nivou stabilizovanom tokom jeseni. Prema poslednjem istraživanju javnog mnjenja o sukobu u Ukrajini (objavio IPSOS januara 2023. godine) za nastavak kontinualne podrške Ukrajini sve dok se ruske snage ne povuku je - 52% Francuza, 49% Nemaca, 42% Italijana i iznenađujuće 57% Amerikanaca. Protiv uključivanja u oružani sukob je 77% Italijana, 76% Nemaca, po 65% Britanaca i Francuza, ali i 61% Poljaka. Unutar zapadnih država (članica EU i NATO) javnost se polarizuje, bez obzira na to što se predstavnici elite i dalje ritualno zaklinju na jedinstvo i zajedništvo dokazujući bespogovornu kooperativnost.

Zbog toga, cilj projekta kojim se predstavlja kako Zapad nikada nije bio homogeniji, zapravo je samo učvršćivanje liderske pozicije SAD u zapadnom bloku (Semjuel Hantington je taj blok nazivao „zapadna civilizacija“, dok je Dmitrij Medvedev popularizovao pojam „kolektivni Zapad“).

SAD su suvereno zagospodarile, za samo godinu dana povratili su pozicije u Evropi koje su postepeno i delimično gubile pune tri decenije (od ujedinjenja Nemačke). Nikad homogeniji Zapad zapravo je ponovno uspostavljanje apsolutne i nepromenljive hijerarhije unutar ovog korpusa, pri čemu su SAD nadređene, a svi ostali podređeni.

EU, koja se sredinom devedesetih među američkim istraživačima anticipirila i kao jedan od ključnih konkurenata u budućem multipolarnom svetu više nije sposobna da se suprotstavi bilo kom zahtevu Vašingtona. Čak ni onom da evropske zemlje kupuju energente od američkih proizvođača po višestruko većim cenama.

Unutar zapadnog bloka jeste se promenilo mnogo toga, ali to što se promenilo na veliku je štetu evropskih država. Iza teze o nikad homogenijem Zapadu sakrivena je namera SAD da nanovo zagospodare Evropom. Kooperativne elite evropskih naroda u tome su im svesrdno pomogle.