Još od momenta kada su legendarni igrači, poput Karla Melouna i Gerija Pejtona došli u Lejkerse kako bi „pojurili“ titulu, bilo je jasno da endemske vrste slične Kobiju Brajantu, Timu Dankanu, igračima koji su cele karijere proveli u jednom klubu, neće biti tako česta pojava.
Verovalo se da će to biti Lebron Džejms kada je stigao u rodni Ohajo i zaigrao za Klivlend, ali je on čak dvaput izdao svoj klub i otišao na drugu stranu, ne bi li jurio lične uspehe sa karakterima sličnim njegovom.
To je, čini se, sve češći slučaj i velike primedbe na to ima Čarls Barkli, legendarni košarkaš koji je ostavio dubok trag u nekoliko klubova, ali ne zato što je „jurio titule“ ili lična priznanja.
Barkliju značajan problem predstavlja sve češći princip da igrači pod pretnjom traže od klubova da ih pošalju na neku drugu destinaciju.
„Ne možeš da uzmeš moj novac i da mi kažeš da želiš da se razvedeš od mene za šest meseci ili godinu dana. Nema sumnje u mome umu da igrači koji dobiju ogroman novac moraju da budu obavezani na dužu saradnju. Ne mogu oni da tretiraju vlasnike klubova i navijače kao da su bezvredni“, istakao je Barkli.
A upravo se to dešava, poslednji primeri Kajrija Irvinga i Kevina Durenta, dvojice igrača koji je trebalo da budu lideri Bruklina u trci za titulu potvrđuju da lojalnost u NBA ligi više ne postoji.
„Kada je postalo loše pokušavati napraviti dobre poslovne odluke za sebe, svoju sreću i mir u umu? Nećete moći da budete na istoj talasnoj dužini sa svakim poslodavcem“, rekao je Irving u svoju odbranu.
I sve je jasno, od sportskih ideala nije ostalo ništa, samo priča o poslu, odlukama, novcu i prestižu – a to nije put za legende, već za prolazne najamne radnike.