Kako umiru galaksije i šta će se desiti sa našom

Iako je predmet o umiranju Mlečnog puta otvoren slučaj za astrofizičare širom sveta, istraživač u Centru za astrobiologiju na Univerzitetu Komplutense u Madridu izneo je svoju teoriju za španski El Pais.

Galaksije se rađaju i umiru. Pre više od 20 godina, svemirski teleskop „Habl“ načinio je jedno od najvećih otkrića u istoriji: naš univerzum, kao i galaksije u njemu.

Tokom oko devet milijardi godina, odnosno 60 odsto starosti univerzuma, galaksije formiraju sve manje zvezda, koje postepeno izumiru. Zvezde koje postoje će nestati (svojim sopstvenim tempom) i na kraju će svetlost zvezda nestati u univerzumu.

Galaksije glavnom umiru usled tzv. gušenja (proces odsecanja materijala potrebnog za stvaranje novih zvezda), trovanja ili kanibalizacije, ali ne samo tako. Mogu da umru na više načina istovremeno, život galaksija nije lak.

U sredinama sa velikim brojem galaksija, koje se nazivaju superjata galaksija, galaksije mogu umreti na tri različita načina.

Jedan od načina da umre galaksija je da je ubije veća galaksija. Možda nenamerno, ali ako se manja galaksija dovoljno približi, veća galaksija vrši gravitacione efekte na različite regione svoje manje sestre koji su toliko različiti da je na kraju unište, a zatim eventualno proždru.

Slični procesi se odvijaju na nivou planeta. Poreklo Saturnovih prstenova je iz različite gravitacione sile u različitim oblastima, koju doživljavaju asteroidi ili čak celi meseci ako se previše približe.

Ako spoljna sila postane moćnija od sopstvene gravitacije koja drži galaksiju na okupu, slabija galaksija se raspada na komade.

Naš Mlečni put to takođe čini sa mnogim galaksijama, kao što je patuljasta galaksija Strelac.

Galaksija takođe može da umre kada uđe u oblast u kojoj ima mnogo više pratilaca, jer je okruženje u ovim oblastima obično veoma gusto. Velike galaksije koje su tamo duže vreme imaju tendenciju da zagrevaju materijal, uglavnom gas, između galaksija, a samim tim i unutar njih.

Pošto je ovaj gas toliko vruć, ne može postati gušći da bi formirao zvezde. Tada njeno gorivo za formiranje zvezda ispari, a galaksija umire od toplotnog stresa i gladovanja, to jest, druge galaksije je ubijaju tako što je uguše tako da ne može da diše.

Poslednji način na koji galaksije koje uđu u superjato umiru je sudar. Kada malu galaksiju privuče superjato, ona se ubrzava jer je sve više privlači velika masa superjata. Ona ostavlja gas iza sebe i na kraju se uguši, bez materijala za formiranje novih zvezda.

Pored spoljašnjih uticaja, galaksiju mogu uništiti i unutrašnje sile.

U galaksijama postoje određene skrivene sile. Naime supermasivne crne rupe, koje opijaju okolinu i čine gas oko galaksije neupotrebljivim za formiranje zvezda, osuđuju je na smrt.

Postoje čak i galaksije koje umiru zbog zvezda koje se formiraju tako brzo da sprečavaju stvaranje novih. A neke galaksije mogu umreti tiše jer su dostigle stanje ravnoteže u svom životu koje ih sprečava da se dalje razvijaju.

Danas je naša galaksija dovoljno izolovana da su poslednji oblici smrti najverovatniji uzrok njene propasti, koja već dolazi.

U isto vreme padamo u gušće regione galaksija, tako da ćemo na kraju završiti u gomili, lišeni ono malo gasa što nam je ostalo, i ostavljeni bez vazduha za disanje dok se ne ugasimo zauvek.

Međutim, ne treba se plašiti. Sve ovo će potrajati, a i mi i naši potomci još imamo vremena da uživamo u životu, ali je proces nepovratan.