Po njegovim rečima, papa Franja je procenio da bi Stepinčeva kanonizacija uslovila dodatno pogoršanje odnosa između katoličkih i pravoslavnih vernika čemu on nikako ne želi da doprinese.
Vesti koje govore o definitivnom odbacivanju kanonizacije spornog kardinala po oceni Tanaskovića, netačne su, a bivši diplomata i akademik smatra da je kanonizovanje kontroverznog klerika još otvoreno i potencijalno stalno aktuelno pitanje za Svetu Stolicu. Složeni postupak postulature za Stepinčevo proglašenje svecom jeste završen i sada sve, objašnjava Tanasković, zavisi od papine odluke. To što papa Franja izbegava da donese bilo kakvu odluku vezanu za Alojzija Stepinca ne onemogućava njegove naslednike sa trona Svetog Petra da istu temu ponovo otvore, već prosto znači da trenutni papa izbegava dodatno pogoršavanje odnosa između katolika i pravoslavaca.
Da li papa postavlja svoje ljude po Hrvatskoj?
Spekulacije o tome da se lično mišljenje pape iz Argentine može izvući kao zaključak iz činjenice da je tokom godina smenjivao hrvatske biskupe iz redova konzervativaca, a zamenjivao ih „svojim“ ljudima Tanasković smatra neopreznim. Neodgovorno bi bilo tumačiti bez dovoljno informacija logiku kojom se rukovodi papina kadrovska politika.
Ono što sam od pape Franje bio u prilici da lično čujem, prilikom prijema kad smo mu počivši mitropolit Amfilohije, vladika bački Irinej i ja predali pismo pokojnog patrijarha Irineja, u vezi sa formiranjem mešovite pravoslavno-katoličke komisije za razmatranje uloge zagrabačkog nadbiskupa pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata, jeste njegov stav da episkopi u vremenima sveopšte i višestruke ugroženosti svetskog hrišćanstva, ne smeju donositi odluke koje produbljuju razlike među hrišćanima. Pretpostavljam da papa, pored ostalih elemenata, i taj načelni stav ima u vidu kad se opredeljuje za poveravanje odgovornih pastirskih dužnosti katoličkim prelatima, rekao je Tanasković za Sputnjik.
Da li treba da nas zanima katolički ,,svetac"?
Komentarišući moguće posledice koje bi eventualna kanonizacija mogla imati na verni narod katoličke i pravoslavne crkve, Tanasković smatra da bi Stepinčeva kanonizacija svojim simboličkim smislom i implikacijama dodatno i ozbiljno unazadila pravoslavno-katoličke odnose.
U srpskom društvu postoji i ona struja mišljenja koja pitanju kanonizacije srpskog krvnika i ustaškog kardinala ne pridaju veći značaj budući da je to pitanje koje se odnosi na sveštenstvo tuđe crkve. Po njima je dovoljno da Srpska pravoslavna crkva ima jasan stav po pitanju lika i dela Alojzija Stepinca, ali akademik Tanasković podseća da to nije samo pitanje crkvenog karaktera i duhovnog domašaja već da se, šire posmatrano, radi o pitanju istorisjke revizije i relativizacije ustaštva.
Katolička crkva u Hrvatskoj bi dobila istorijski nezasluženu satisfakciju, da joj je na čelu tokom razdoblja Drugog svetskog rata stajao jedan svetac, što bi svakako bilo iskorišćeno za dalje relativizovanje njene uloge u NDH.
Kod mnogih Hrvata, dodaje Tanasković, zagrebački nadbiskup ne uživa samo kult verskog, već i nacionalnog heroja i nije nimalo svejedno hoće li on biti podignut na visinu oltara ili neće.