Istorija bola
Mala plavooka devojčica Sidra Šauiki nije povređena, ali se seća tih nekoliko minuta snažnih podzemnih potresa kao nečeg najstrašnijeg u svom ionako teškom detinjstvu.
„Braća i ja smo spavali kada se dogodio prvi potres. Probudili smo se, jer je tlo podrhtavalo i ljuljalo se. Sve oko nas se treslo, bilo je veoma strašno i nismo shvatali šta se događa. Bosi smo istrčali napolje. Hvala bogu, cela porodica je uspela da izađe pre nego što se kuća srušila. Hvala bogu, svi smo živi i zdravi. Spasilo nas je čudo. Nikada neću zaboraviti taj dan. Još sanjam trenutak kada se dogodio zemljotres, povike roditelja i braće“, priča Sidra.
Ipak, nisu svi ljudi iz privremenog smeštaja uspeli da ostanu nepovređeni tokom zemljotresa. Abdel Kader Sufan je povredio ruku dok je spasavao svoju porodicu:
„Kada se dogodio zemljotres, bio sam u kuhinji. Čim smo krenuli da izlazimo, počeo je da se obrušava plafon, deo mi je pao pravo na ruku. Imao sam sreće što me nije zatrpao. Uspeo sam s porodicom da izađem pre nego što se kuća srušila. Deca su čitava, a to je najvažnije. Tokom noći, kada se kuća već srušila, ostali smo sa susedima bez krova nad glavom, stajali smo na kiši. I noć je bila prilično hladna. Kuće u našoj ulici su se rušile jedna za drugom, pred našim očima. Ostaje samo da zahvalimo bogu što smo preživeli, što sada imamo gde da jedemo i spavamo“, priča muškarac.
Mustafa Džabara je takođe ostao bez kuće. I on se nada da će međunarodna blokada Sirije biti ukinuta, jer će sirijski narod bez lekova i materijala jednostavno stradati u humanitarnoj katastrofi.
„Naš narod se ponovo našao u epicentru užasne katastrofe. Većina ljudi oseća bol, strah, užas, ali vidimo i osećamo ogromnu podršku koju nam pružaju naši prijatelji, uključujući arapske zemlje i Rusiju. To je zrak svetlosti: nisu nas ostavili da ginemo pod ruševinama sami“, navodi Mustafa.
Mustafa Džabara
© Sputnik / Monzer Saeed
U jednom uglu preplašeno je sedela uplakana devojčica. Zove se Nur i ima osam godina. Ona se u privremenom smeštaju našla sama, bez porodice.
„Želim ponovo da vidim mamu, tatu i starijeg brata. Kada je kuća počela da se trese, otac me je poslao napolje. Niz stepenice me je na rukama izneo sin naših komšija. Kadasmo svi već bili dole, kuća se srušila. Više se ničega ne sećam“, priča devojčica.
Spasilačke akcije
Akcije spasavanja i traganja za preživelima pod ruševinama i izvlačenja tela poginulih traju već nedelju dana.
„Nastavljamo da izvlačimo žive ljude ispod ruševina. Zbog toga postoji nada da ćemo pronaći još živit“, kaže u razgovoru za Sputnjik rukovodilac Službe za civilnu odbranu sirijske provincije Latakija Džalal Daud.
Gde je podrška međunarodnih organizacija?
Samo na teritoriji provincije Latakija nalazi se 65 centara za privremeni smeštaj ljudi pogođenih zemljotresom. Pružen im je krov nad glavom, imaju hranu i mogućnost da dobiju privremene dokumente.
Deca u prihvatilištu u Latakiji, formiranom nakon zemljotresa
© Monzer Saeed
Šef Saveta provincije Latakija Tajsir Habib potvrdio je da je plan za kontrolu rada šrihvatilišta i za ukazivanje vanredne i humanitarne pomoći već razrađen. Svima kojima je potrebna pomoć će biti pružena.
„Pomoć pružamo pre svega porodicama s decom. Među njima ima i dosta dece koja su ostala bez roditelja. Ne možemo uvek operativno da utvrdimo da li je neko od rođaka živ u ovom trenutku. Sve razmeštamo u opremljene punktove, niko ne ostaje čak ni u oštećenim zdanjima sa zidovima koji su napukli“, naglašava Habib.
Istovremeno je u toku i pregledanje kuća, jer je u mnogim domovima koji se nisu srušili, ali su im zidovi napukli, opasno boraviti zbog rizika od obrušavanja plafona. Specijalna komisija, sačinjena od inženjera i inspektora, proučava stanje svake oštećene kuće.
Prema rečima Tajsira Habiba, i njegovoj provinciji, i celoj zemlji, potrebna je pomoć međunarodnih organizacija, koje, međutim, iz nekog razloga ne žure da pomognu.
„Veoma nam je potrebno da nam međunarodne organizacije makar nekako pomognu u sprovođenju druge etape otklanjanja posledica zemljotresa. Već je sada jasno da to Sirija sama ne može. Potrebna nam je pomoć u lekovima za bolnice, čak i najobičnijim. Potrebna nam je medicinska oprema. I ne samo to. Nemamo neophodnu tehniku za raščišćavanje ruševina i demontažu zdanja koja više nisu podobna za život. Da i ne govorim o pomoći onim porodicama koje su ostale bez krova nad glavom. Ali gde su oni? Zbog čega čitavu nedelju nismo dobili nikakvu pomoć?“, pita se Habib.
Sankcije i sfera zdravstvene zaštite
Još jedan veliki problem su sankcije i njihov uticaj na humanitarnu situaciju u Siriji. Šef provincije Alep za zdravstvenu zaštitu Havazen Maluf naglašava da prinudne sankcije, koje su uvedene protiv Sirije, veoma utiču na mogućnost rešavanja vanredne situacije.
„U našim bolnicama jednostavno nema lekova, predmeta medicinske namene, medicinske opereme. Nemamo čime da lečimo ljude, a povređenih je na hiljae. Da, uspeli smo da razmestimo oko 70 odsto povređenih u našoj provinciji po bolnicama. I uskoro će oni biti pušteni. Ali sada imamo mnogo dece koja su ostala bez očeva, ili bez oba roditelja, ona sada nemaju ge da žive. Kako i kuda da ih pustimo iz bolnice – to je bolno i sumorno pitanje“, objašnjava Maluf.