Kada „Orlići“ postanu Ikari – prerani let im je istopio krila

Takva sudbina zadesila je veliki broj srpskih fudbalera. Čak i oni najtalentovaniji nisu uspeli da iskoriste dobar zalet koji su imali. Nekada svojom krivicom, nekada zbog pohlepe roditelja i menadžera, svako je imao svoj put.

Nekako najcrnji oblak nadvio se nad generacijom 2013. koja je predvođena Ljubinkom Drulovićem pre tačno deceniju osvojila titulu omladinskih prvaka Evrope u Litvaniji. Izašli su iz tog tima asovi poput Rajkovića, Mitrovića, Sergeja Milinkovića Savića, Maksimovića, Veljkovića...

Ali, nisu svi „Orlići“ imali sreće da uspeju u karijeri, da stignu do važne uloge u ligama petice ili seniorskog dresa reprezentacije Srbije. Neki su prerano poleteli i na tom putu doživeli fijasko, da su im se „istopila“ krila od prevelike ambicije.

Zla kob te selekcije vidi se po sudbini koja je zadesila kapitena i vođu generacije, Marka Pavlovskog, fantastičnog plejmejkera koji nikada u seniorskom fudbalu nije ispunio očekivanja. Na krilima trijumfa u Litvaniji otišao je iz OFK Beograda u veliki Porto kao 19-godišnjak i tamo faktički završio karijeru u drugom timu.

Pokušavao je kasnije Marko da oživi fudbalski, vraćao se i u OFK Beograd i Voždovac, oprobao u Belgiji, na Kipru, čak i u RNK Splitu, Belorusiji i Litvaniji, da bi ovih dana potpisao ugovor u Podgorici i postao adut Budućnosti.

Pavlovski, naravno, nije jedini iz te „litvanske“ generacije koji nije naplatio talenat. Navijači Zvezde se sećaju i plavokosog Filipa Jankovića, „novog Prosinečkog“ koji je napustio Marakanu sa 18 godina i „potrčao“ u Parmu na nagovor majke koja mu je bila i menadžer.

Nisu želeli tada Jankovići da potpišu profesionalni ugovor sa u to vreme posrnulim gigantom iz Ljutice Bogdana, odlučili su se za odlazak na zapad Evrope, ali tamo nije bilo sreće za Filipa. Posle Parme snebivao se po Kataniji, Sloveniji i španskim nižim ligama, da bi prošlog leta završio u FK Podgorici, a ove zime u Laktašima u Bosni i Hercegovini.

Mnogo se očekivalo i od Dejana Dražića, juniora Partizana koji je preko OFK Beograda stekao afirmaciju i prešao u Seltu sa 20 godina. Naravno, u Vigu se nije naigrao pored Jaga Aspasa i ostalih majstora, pokušao je u Valjadolidu (tada drugoligašu), ali slaba vajda.

Potom je probao i u Slovanu iz Bratislave, pa išao na pozajmice u Poljsku i Mađarsku, ali nigde nije ubedio poslodavce da je igrač za njih. Prošlog leta igrao je za turski Bodrum, a ove zime završio u poslednjeplasiranom Radniku iz Surdulice.

Da vam je neko rekao da će gol Brazilu u finalu Svetskog omladinskog prvenstva na Novom Zelandu 2015. godine biti najveća stvar u karijeri tada 20-godišnjeg Staniše Mandića, rekli biste mu verovatno da nije normalan.

Ali, fudbal se surovo poigrao i sa karijerom momka iz Herceg Novog koji je završio na kraju na Malti posle serije razočaravajućih angažmana. Iz Čukaričkog je prešao u norveški Sogndal, zatim igrao za Zrinjski (Bosna i Hercegovina), Muru (Slovenija), Metalac (Srbija), a trenutno je na Malti u redovima kluba Ist Rife.

Desni bek Petar Golubović je još jedan momak iz litvanske generacije koji je dosta obećavao. I on je iz OFK Beograda (pre toga je bio Zvezdino dete) kao 20-godišnjak otišao u Romu, ali nije napravio karijeru kakvu su mu predviđali.

Novara (dva puta), Pistojeze i Piza, bile su adrese na kojima je na pozajmici probao da se izbori za dres „Vučice“, zatim belgijski Kortrajk, pa norveški Alesund iz kojeg je ove zime prešao u ruski Himki. A trebalo je da bude naslednik Baneta Ivanovića...

Navijači Zvezde sećaju se 2014. godine i pokušaja tadašnje uprave da dovede Andriju Lukovića, supertalentovanog krilnog napadača Rada. Umesto na Marakani momak iz Beograda je kao 20-godišnjak otišao u veliki PSV iz Ajndhovena.

Naravno, tamo u Holandiji nikada nije dobio priliku u prvom timu i posle dve godine je kao slobodan igrač prešao u Crvenu zvezdu.

Ali, to posle nije bilo to... Luković je krenuo uveliko stranputicom, probao u Voždovcu, pa u poljskom Rakovu, zatim po nižim ligama Portugalije, da bi od prošlog leta za život zarađivao u Azerbejdžanu, u ekipi Zire.

Krug koji je otvorio Pavlovski zatvaramo još jednim plejmejkerom sa dinamitom u nozi koji je mnogo obećavao, ali pogrešio. Dejan Meleg je sa samo 19 godina otišao iz Vojvodine u veliki Ajaks, ali kao prethodnici ni on nije pronašao sreću.

Vratio se tri godine kasnije kao slobodan igrač u Vojvodinu gde je imao dobru sezonu, zatim otišao u Tursku u Kajzeri, odakle ga je Crvena zvezda „namamila“ nazad 2018. i faktički mu ugasila karijeru. Možda su ga doveli i iz straha da ne završi u Partizanu.

Na Marakani su ga držali van tima pola godine, potom poslali na pozajmice u Grčku i u Radnički iz Niša, da bi ga otpustili 2020. Meleg je potom otišao u Borac iz Banja Luke, a prošlog leta prešao je u egipatski klub Enpi, sa kojim je raskinuo ugovor ove zime.

Trenutno je bez kluba, u najboljim igračkim godinama, ima svega 28 i možda mu je sada poslednji voz da proba da revitalizuje karijeru, što bi trebalo da bude za nauk svim mladim fudbalerima koji planiraju da pođu nekakvim kraćim putem.