Posle ceremonije odavanja pošte i polaganja venaca na grob ruskog diplomate Nikolaja Hartviga, izaslanika u Beogradu poslednjih godina pred izbijanje Prvog svetskog rata, a povodom obeležavanja Dana diplomata Rusije, Bocan-Harčenko je rekao da je Srbija primer da njegova zemlja nije sama i izolovana.
On je izrazio nadu da će dve zemlje nastaviti da unapređuju bilateralne odnose.
Obeležavajući Dan diplomata Rusije, 10. februar, kada je 1802. stvoreno Ministarstvo inostranih poslova, predstavnici ambasade Rusije, sa ambasadorom Aleksandrom Bocan-Harčenkom na čelu, položili su vence na grob carskog poslanika na srpskom dvoru Nikolaja Hartviga.
U vreme julske krize posle Sarajevskog atentata, Nikolaj Hartvig se zalagao da se smanje tenzije između Austrougarske i Srbije, a sa druge strane, nastojao je da u Petrogradu obezbedi podršku Srbiji, kako ne bi ostala sama u eventualnom ratnom sukobu.
U tim naporima zaustavila ga je iznenadna smrt u austrougarskom poslanstvu u Beogradu. Zbog ove činjenice kasnije je nastala izreka da je Hartvig bio prva žrtva Prvog svetskog rata.
Za razliku od Hatrtviga, koji je znao da u korist Srbije povlači poteze mimo oficijalne politike Peterburga, otpravnik poslova Austrougarske Vladimir Gizl fon Gizlingen dosledno je sledio antisrpsku politiku Beča. Neposredno nakon Sarajevskog atentata, bečka ratna struja, uz pomoć štampe, počela je da prenosi glasove da iza ubistva Franca Ferdinanda stoje oficijalna Srbija i Rusija. Bečki „Rajhspost“ je pisao da Hartvig nije hteo da na zgradi ruskog poslanstva spusti zastavu na pola koplja i da je uveče na dan atentata priredio slavlje.
Iako narušenog zdravlja, iste večeri kada se baron Gizl vratio iz Beča (gde je učestvovao u izradi ultimatuma), Hartvig traži hitan prijem, ne bi li dobio odgovor na pitanje šta će Austrougarska učiniti sa Srbijom posle Sarajevskog atentata.
Savetnik austrougarskog poslanstva Štork, sa kim je Hartvig razgovarao tražeći susret sa baronom Gizlom, ovako je prokomentarisao Hartvigov poziv:
„Hartvig više ne može da spreči ono što sada mora da izbije! Da! Hartvig bi hteo da dobije u vremenu dok se Srbija potpuno ne oporavi od svih gubitaka u Balkanskom ratu i dok se ponovo ne obnovi balkanski savez. Razume se da mi to ne smemo dozvoliti. Moramo na svaki način iskoristiti ovu aferu da dođe do rata.“
Već na samom početku sastanka, tokom razgovora u zgradi austrougarskog poslanstva, Hartvig doživljava srčani udar i umire.