Da zapadna politika sve više poprima obrise montipajtonovskog humora, pokazalo je istraživanje britansko-američke organizacije „Henri Džekson sosajati“ koje je „šokiralo“ i „zapanjilo“ Zapad, pokazavši da Srbi ni po koju cenu neće da Srbija uvede sankcije Rusiji, niti da uđe u NATO, ali ni da se odreknu tradicionalno dobrih odnosa sa Rusijom.
„Alternativni pristup“: Kad Zapad plaća struju upadamo u još veći mrak
Na stranu to što su do takvih zaključaka mogli doći i bez istraživanja, pravi problem je u „alternativnom“ pristupu promeni mišljenja kod Srba. A on se sastoji u direktnoj novčanoj pomoći građanima Srbije zbog povećanih računa za energente, tako što bi na njihove lične bankarske račune uplaćivali novac.
Takođe, zapadni zvaničnici trebalo bi da promene ton u odnosu prema Srbiji i da se ugledaju na ruskog predsednika Vladimira Putina i njegovu posetu Hramu Svetog Save tokom boravka u Beogradu, navodi organizacija koja baštini tradiciju Henrija Džeksona, dugogodišnjeg američkog senatora, poznatog i kao jastreba Demokrata, gorljivog zagovornika Vijetnamskog rata blisko povezanog sa vojnom industrijom.
Kako politika Zapada i s njom povezana ekonomija odavno prkose zakonima zdravog razuma, političkih nauka i ekonomije, umesto komentara ekonomskih i političkih analitičara na ovu nesvakidašnju ideju, potražili smo mišljenje kompetentnijih sagovornika – aforističara.
Prema mladom aforističaru Jovanu Zafiroviću, da bismo promenili mišljenje o Rusiji Zapad bi da nam uplaćuje novac kako bismo platili račune za struju. Međutim, tu se javlja jedan problem.
„Ako bismo platili račune tim parama ne bismo bili bez struje ali bismo bili u još većem mraku. Da bi problem neuvođenja sankcija Rusiji zaobišli ne treba da promenimo mišljenje za koje Zapad nudi pare da platimo račune. Nego Zapad treba da nas zaobiđe.“
„Prelamanju u mozgu“ – carstvo zemaljsko za malu lovu
Njegov stariji kolega, glavni urednik „Ošišanog ježa“ Radivoje Bojičić kaže za Sputnjik da ne veruje da se sa te strane odakle dolazi takva organizacija ijedan dinar daje bez nekakvog razloga već da je reč o „prelamanju u mozgu“.
„Oni su verovatno prostudirali mozak našeg naroda i došli do zaključka da je on spreman da za taj kusur dozvoli prelamanje u svom mozgu. Za to uopšte ne krivim te ljude. Ovde su imali te saradnike koji su narod raspametili i sad taj raspamećeni narod nema nikakvih kriterijuma. Može da se desi da mnogi kojima je to ponuđeno, to i prihvate. A mnogi pod pretnjom da će da im se oduzme kuća, stan ili deca od strane izvršitelja su i prinuđeni da to urade. Prema tome, opredeliće se za carstvo zemaljsko za malu lovu“.
Bojičić dodaje da mi koji imamo za hleb i mleko mislimo da je to mala lova, ali oni koji nemaju ni za toliko, za njih je ta ponuda buđenje iz sna, jer niko im drugi u ovoj državi ne nudi ni toliko i u tome jeste problem.
„Ne možemo da optužimo strani faktor što će da ponudi neku lovu a mi ćemo da kažemo ovi bezobrazni, nemoralni uzimaju male pare da bi izdali srpstvo. To nije baš tako, komplikovanija je to priča i u toj stvari ima ogroman procenat naše odgovornosti, odgovornosti ove zemlje, države i društva, društva kao takvog“.
Na pitanje da li su mogli da nam ponude nešto više, Bojičić odgovara zašto bi nam nudili više, kad je njihova procena da ćemo pristati i za toliko. A možda će im neko reći kasnije: Zašto ste im dali tolike pare a bili su spremni da pristanu i za manje nego što im dajete?
Vreme je da Srbija raspiše tender za pokrivanje računa svojih građana
Međutim u vreme kad je, prema „uglednoj organizaciji“, glas Srba konačno dobio međunarodnu težinu, postavlja se pitanje da li to Zapad pokušava da nas „izvaćari“ na brzinu i to za male pare? Možda je vreme da se cenjkamo za novčanu pomoć koja bi se odnosila na nešto više od razlike cene u energentima.
Pošto rast cena energenata izaziva inflaciju, red bi bio da nam bogati ujka sa Zapada pokrije kompletne troškove. Recimo, mogli bi nam plaćati i troškove Infostana, svima koji poseduju automobile razliku u ceni goriva, podstanarima kiriju, a ako baš nameravaju da se otvore, zašto bi nam plaćali samo inflatornu razliku, kad mogu podmiriti sve račune. Uključujući redovne kontrole kod zubara – privatnika.
A ako je ponuda Zapada konačna, onda je vreme da Republika Srbija raspiše međunarodni tender na kom bi se veliki međunarodni igrači takmičili za podršku stanovništva. Pa da vidimo koliko bi nam životnih troškova pokrila Kina, Indija, Saudijska Arabija...
Srbi kao tolerantan narod ne bi imali problem da u Beogradu izgrade veću džamiju od one u sarajevskom naselju Mojmilo, ukoliko bi na tenderu pobedila Saudijska Arabija ili ako bi najbolju ponudu dao sultan od Bruneja. Čak i ako bi kolektivni Zapad „pukao“ na tenderu, ne bi nam zamerio jer smo ispoštovali zapadne standarde. „Biznis, ali fer“.
Srpski tender – projekt svetskog mira
Osim toga, bio bi to i značajan korak ka svetskom miru jer bi se velesile obračunavale, umesto oružjem na bojnom polju, za njih sitnom kintom na tenderu za podršku jednom malom narodu. Pa bi možda konačno i Nobelovu nagradu za mir, posle Obame koji se naratovao kao malo koji američki predsednik, dobio ekonomski stručnjak koji bi raspisao tender za podršku Srbima.
Naravno, ovaj tender ne bi oterao Srbe u nerad. Naprotiv, u fer, tržišnoj utakmici došao bi do izražaja srpski preduzetnički duh, pa bi ubrzo posle ovog pokrivanja troškova srpske sirotinje-raje sa strane, došlo do eksplozije malih i srednjih preduzeća u Srbiji koja su, kako nam to govore sa Zapada, zamajac ekonomskog razvoja i put ka državi blagostanja.
A onda bi se, posle nekoliko godina i Srbija pojavila na tenderu neke druge države koji bi bio raspisan po srpskom modelu u nekoj siromašnoj zemlji. I tako bi konačno „Projekt svetskog mira“ o kom je pre više 200 godina pisao Imanuel Kant, nemački filozof rođen u Kalinjingradu, postao stvarnost. Zahvaljujući srpskom preduzetništvu.