Pre dvadeset godina, 5. februara 2003. američki šef diplomatije Kolin Pauel održao je govor u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija nazvan - najvećom laži u američkoj istoriji. Pauel je pokazao epruvetu sa belim prahom, što je navodno bio dokaz da Irak ima fabriku za proizvodnju antraksa.
Osim toga, tvrdio je da je Sadam Husein počeo istraživanja na desetinama bioloških jedinjenja koja mogu da izazovu najteže bolesti, poput kuge, kolere, tifusa, gangrene, variole, hemoralgične groznice…
Pauelov „beli prah“ bio je izgovor za početak američke agresije na Irak, što je dovelo do destabilizacije čitavog Bliskog istoka, uništenja ekonomije, haosa i smrti velikog broja nevinih ljudi. Vrlo brzo se pokazalo da su priče o iračkom oružju za masovno uništenje apsolutna laž.
Neokonzervativna zavera „Princa mraka“ i njegove družine
Svojevrsna tragedija Kolina Pauela koji nije bio saučesnik unutrašnjeg kruga planera agresije protiv Iraka jeste u činjenici da je u trenutku kad je prezentovao svoje tobožnje argumente pred SB UN možda i on sam mislio da su podaci autentični, kaže za Sputnjik dr Srđa Trifković, spoljnopolitički urednik američkog časopisa „Hronikls“.
Pauel je u memoarima naveo da je bio izmanipulisan, a da su glavni kreatori te operacije bili tadašnji sekretar za odbranu Donald Ramsfeld, potpredsednik SAD Dik Čejni, Pol Volfovic prvi čovek sektora planiranja u Pentagonu i predsednik političkog saveta Pentagona Ričard Perl čiji nadimak „Princ mraka“ što „dovoljno govori o njegovom liku i delu“.
A to su bili ljudi koji su mnogo pre 11. septembra 2001. rešili da Irak mora biti uništen i moglo bi se reći da je „reč o jednoj neokonzervativnoj zaveri u interesu države Izrael da se iskoriste američki resursi za benefit treće strane“, ističe Trifković.
Istorija američkih laži od 19. veka
Istorijski, prvi namešteni i izrežirani američki povod za vojnu intervenciju bila je eksplozija na brodu „Mejn“ u luci Havane 1898. izazvana na parnom kotlu, što je Amerika upotrebila kao povod za rat protiv Španije kad je preotela Filipine, Portoriko i okupirala Kubu.
Okupacija Filipina bila je prvo širenje SAD van zone Monroove doktrine, odnosno van zapadne hemisfere, podseća Trifković.
Poznat je i čuveni incident u Tonkinškom zalivu 1964. kad su SAD optužile severnovijetnamce da su svojim „jadnim i bednim patrolnim čamcima“ napali američke razarače i krstarice, što se kasnije pokazalo potpuno lažnim.
Režirani „masakri“ u Račku i Buči prkose zakonima fizike
„Na našim terenima najnotorniji je slučaj Račak gde je Vilijam Voker inscenirao tobožnji masakr za koji je, inače, pokojni Slobodan Milošević dokazao u Hagu da nije mogao da se desi jer su pokojnici imali svoje kečiće i beretke na glavi, što bi u slučaju neposrednog pucanja u potiljak ili iz blizine, fizički bilo bukvalno nemoguće. Dakle, ništa novo pod kapom nebeskom, mi vidimo da se slični izrežirani incidenti događaju i dan danas“.
Tako je i u Buči bilo više nego jasno da žrtve navodnih ruskih zločina nisu mogle da budu otkrivene 72 sata nakon ubistva pošto su im se ruke klatile kad su ih stavljali na kamione jer posle tri dana nastupa rigor mortis, ukočenost tela koja čini tako nešto nemogućim, objašnjava Trifković.
A to su, nažalost, bili „sveže ubijeni ljudi“ odnosno „žrtve ukrajinskih obaveštajno-bezbednosnih službi koje su napravile čistku među osumnjičenima za proruske stavove“.
Histerično terciranje američkih medija
Osim američkih nameštaljki, videli smo i način na koji i druge snage u sukobima koriste izrežirane humanitarne krize i navodne zločine da bi isprovocirali intervenciju svojih spoljnih zaštitnika, a klasični primeri za to su tobožnji masakri na Markalama i u redu za hleb u Ulici Vase Miskina u Sarajevu u zimu 1994.
„Toga ćemo se nagledati još mnogo i ubuduće. Samo bih dodao da maltene histerično insistiranje američkih i drugih zapadnih mejnstrim medija na 'ničim isprovociranoj ruskoj agresiji u Ukrajini' savršeno bi moglo da se odnosi i na intervenciju NATO pod vođstvom SAD protiv SRJ u martu 1999, napad na Irak u martu 2003. a takođe i na intervencije u Libiji i Siriji i na potpuno zeleno svetlo za intervenciju Saudijske Arabije u Jemenu koja je do sada koštala bar pet puta više civilnih života nego rat u Ukrajini.“
„Beli prah“ – najveća laž sašivena od čistog platna
Bez obzira na gotovo dvovekovni kontinuitet laži u američkoj spoljnoj politici, Pauelovo pokazivanje belog praha smatra se najvećom zato što je bilo prezentovano kao zvanični i formalno verifikovani dosije obaveštajnih struktura vodeće svetske super sile.
Drugim rečima, ono što je tvrdio Pauel, a tu nije samo reč o prašku već i o kamionima sa pokretnim laboratorijama, zasnivalo se na proizvedenim, fabrikovanim dokumentima za koje se kasnije ustanovilo, kao se to na engleskom kaže, da su sašiveni od čistog platna.
„Tu nije bilo ni trunke istine uključujući i onu priču o iračkim nabavkama uranijuma preko nekih afričkih zemalja. Dakle, vrlo je retko da u jednoj međunarodnoj instituciji prvog reda kao što je SB UN jedna velika sila koja je stalna članica tog istog SB istupi sa svesno fabrikovanim lažima. Sam Kolin Pauel možda i nije bio svestan da on samo ponavlja laži, on je tako napisao u svojim memoarima i on nije poricao da je to bila jedna bezočna operacija dezinformacije unutrašnjeg kruga neokonzervativnih stratega u Vašingtonu“.
Patetično providne laži
U odnosu na Pauelov „beli prah“, slični pokušaji drugih sila u raznim vremenima bili su „zaista patetično providni.“
Kao primere Trifković navodi i nemačku režiju tobožnjeg napada na radio stanicu u Glajvicu u Šleziji kao neposredni povod za napad na Poljsku 1. septembra 1939. i tvrdnje Severne Koreje da su je južnokorejske snage prve napale, što je, kako kaže, besmislica.
„Niko takvim očiglednim lažima nije poklanjao pažnju, dok smo u slučaju Pauelovog 'belog praha' imali urbi et orbi, celom svetu jasno prezentovan jedan paket bezočno sklopljenih i svesnih dezinformacija od strane jedne velike sile koja kao stalna članica SB očekuje da bude tretirana sa respektom i poverenjem“, zaključio je Trifković.