Prvi evropski izaslanik u Mongoliji bio je italijanski monah, franjevac Đovani Plano Karpini, koji je u kanov dvor stigao 1246. godine. Papin špijun je uspeo da ispuni svoju misiju i da poglavaru rimokatoličke crkve prenese dragocene informacije o dalekom velikom carstvu, piše portal Kulturologija.ru.
Pretnja s istoka
U vreme kada je Karpini krenuo u svoju misiju Mongolskim carstvom vladao je Ogataj-kan, treći sin Džingis-kana i njegove voljene supruge Borte. Ogataj je u pravom smislu te reči nasledio oca, nastavivši vojnu ekspanziju. Osvojio je sve zemlje Bliskog istoka, a zatim pokorio i deo Kine i Koreju, da bi se, najzad, domogao Crnog mora i krenuo na Kijevsku Rusiju.
Nakon toga je Ogatajev cilj postala Zapadna Evropa. Mongoli su, pod vođstvom Ogatajevih sinova, napali Mađarsku, a potom su jedna za drugom padale istočne evropske teritorije: Poljska, Bohemija (Češka), Hrvatska, Nemačka, Bugarska... Mongoli su stigli do kapija Beča, a Evropljani su bili nemoćni da im se suprotstave. Osvajači s istoka su imali strašno oružje, koje je tadašnjim evropskim žiteljima bilo nepoznato – barut, preuzet od Kineza. Nad celim Zapadom nadvila se strašna opasnost, zbog čega je papa Inoćentije Četvrti odlučio da pokuša da sklopi mir s velikim kanom. Uputio je ka njemu poslanstvo koje nije vodio diplomata, nego običan monah Đovani Plano Karpini (Giovanni da Pian del Carpine).
Ostareli monah – iskusni špijun
Đovani je u istoriji poznat pod raznim imenima, od Huana de Plana Karpinija do Žoanesa de Plana i mnogih drugih. Tačna godina njegovog rođenja nije poznata, ali pretpostavlja se da je rođen između 1182. i 1185. godine u gradu Pjan di Karpine, današnjem Mađoneu, u Umbriji, nedaleko od Peruđe, u samom centru Apeninskog poluostrva. Dečak je rano ispoljio duhovne sklonosti, postavši jedan od prvih učenika Svetog Franje Asiškog, koji je 1209. godine osnovao red franjevaca.
Đovani je u početku bio upućen da propoveda po severnoj Evropi, pošto je paganstvo i dalje cvetalo među Tevtoncima. Tamo je postao predvodnik zajednice franjevaca u Saksoniji. Papa Inoćentije Četvrti ga se setio kada je počeo da traga za odgovarajućim čovekom za svoje poslanstvo velikom kanu. Upravo je Karpiniju bilo naloženo da predvodi poslanstvo, čija je misija bila da se zaključi mir s Ogataj-kanom, ali i da špijunira pri dvoru velikog kana i da prikuplja informacije o mongolskoj armiji. Đovani je bio veoma gojazan i prešao je šezdesetu kada se uputio na ovo putovanje.
U aprilu 1241. godine otputovao je u Lion, tadašnju papinu rezidenciju, gde ga je Inoćentije Četvrti lično imenovao za papskog izaslanika. Pored blagoslova, monahu je uručeno pismo koje je bilo adresirano na „cara i narod Tatara“ (kako su u to vreme zvali Mongole). Sadržalo je poziv da se prekinu napadi i ubistva i da se zaključi mir (bez znanja da je ta reč za Mongole značila potčinjavanje).
Đovani je otputovao u pratnji drugog franjevca Stefana Bohemskog, s kojim je prešao pola Evrope i stigao u Šleziju. U Vroclavu, na preporuku češkog kralja Vaclava Prvog, pridružio im se i treći monah, Benedikt Poljski, koji je zahvaljujući svom znanju jezika postao prevodilac. Njih trojica su pratili severni krak „Puta svile“ koji je prolazio kroz Kijev.
Upravo na tom mestu dogodila se prva nevolja – Stefan se razboleo i nije mogao da nastavi put, ostavši tamo kao talac mongolskih okupatora. Ostali su prošli preko Kanjeva i Dnjepra ka Donu i Volgi. Monasi su stupili na teritoriju pod vladavinom Batu-kana, predvodnika Zlatne horde. Da bi prošli te teritorije, morali su da obave interesantan ritual: da prođu između dve vatre kako bi se očistili i uklonili štetne misli, kao i da bi uništili sve moguće otrove. Božji ljudi su tako i učinili. Na kraju im je Batu-kan dodelio pratnju i posle nekoliko dana oni su nastavili svoj pohod u pravcu Mongolije.
To je bio veoma dugotrajan i težak put. Ljudi u godinama, krhkog zdravlja, jedva su uspeli da ga pređu i, najzad, na leto su stigli do svog cilja. Monasi su prešli gotovo pet hiljada kilometara. Ogataj-kan je do tada već umro i savet je za naslednika izabrao njegovog najstarijeg sina Gujuka. Monasi su stigli taman da prisustvuju tom istorijskom događaju. Veliki kan je primio izaslanike. Naravno, odbio je da primi hrišćanstvo, zatraživši da se evropski monasi potčine njemu. Glavna misija je tako propala, ali je Karpini vrlo marljivo pristupio drugoj, tajnoj – špijunaži.
Monah je više od četiri sedmice boravio na dvoru. Sve to vreme je vrlo umešno prikupljao svedočanstva o vojnom potencijalu Mongola, njihovoj taktici, administrativnom uređenju, naoružanju. Proučio je, takođe, istoriju zemlje i strukturnu organizaciju imperije. Inoćentije Četvrti je bio u pravu, imenovavši običnog monaha za ambasadora, umesto nekakvog aristokratu, koji bi sigurno izazvao podozrenje.
Sve dobijene podatke Đovani je izložio u svom radu „Ystoria Mongalorum quos nos Tartaros appellamus“ („Istorija Mongola koje mi zovemo Tatari“). Upravo su franjevci prvi ukazali na to da Tatari i Mongoli nisu isti narod. Knjiga je objavljena odmah po povratku monaha s njegovog dugotrajnog putovanja.
Povratak kući
Monasi su dvor Gujuk-kana napustili u novembru 1246. godine. Veliki kan je papi napisao pismo na mongolskom, arapskom i latinskom jeziku. U njemu je pisao da odbija da se krsti, a sebe je nazvao „bičem božjim“.
Povratak u Evropu je bio još teži od putovanja u Mongoliju, jer je stigla zima. Sam Đovani je pisao da su često morali da uklanjaju sneg s tla i da razbijaju led ispod njega, kako bi mogli da prenoće pod otvorenim nebom. Na leto 1247. godine stigli su do Kijeva, gde im se pridružio Stefan, a potom su se uputili u Keln i odatle, ploveći Rajnom, stigli do Liona kako bi predali pismo velikog kana i izveštaj papi Inoćentiju Četvrtom. Tako se završilo veliko putešestvije monaha-špijuna, koji je uskoro objavio i svoju „Istoriju Mongola“.
Đovani Plano Karpini je bio velikodušno nagrađen za svoj trud. Dobio je arhiepiskopiju Antivari u Dalmaciji. Nažalost, monah nije uspeo dovoljno dugo da uživa u svojoj visokoj funkciji i položaju. Umro je 1. avgusta 1252. godine, ne stigavši da ostvari još jednu misiju koju je želeo da mu poveri kralj Francuske.